UMOVI

NIKOLA TESLA

O Teslinom privatnom životu ne zna se dovoljno. Činjenica je da je on sam u svojoj autobiografiji pisao uglavnom o svojim istraživačkim naporima.
Zahvaljujući živoj imaginaciji, Tesla je u svom umu realizovao mnoge složene eksperimente, mnogo pre ulaska u laboratoriju. Nesumnjivo je bio izrazito introvertna osoba, okrenuta svom brižljivo skrivenom, subjektivnom svetu, sklona introspekciji

Desetog jula navršio se vijek i po od rođenja najvećeg srpskog naučnika. Londonski dnevnik “Indipendent” u članku na preko dve strane pod naslovom “Čovek koji je izumio 20. vek”, piše: “Taj ekscentrični balkanski naučnik, čiji su izumi promenili svet, konačno dobija zasluženo priznaje i kod kuće.” List navodi da je Tesla u autobiografiji napisao da se ponosi svojom hrvatskom domovinom i srpskim poreklom. Na jesen ćemo gledati film “Prestiž” u kome slavnog Teslu igra – Dejvid Bouvi.
Priznanja o kojima govori “Indipendent” ovih dana je na pretek. U Srbiji, Hrvatskoj, Kanadi i Americi. Na Aerodromu “Beograd” otkriven je spomenik Nikoli Tesli, u Sava centru je u organizaciji Vlade Srbije potom održana svečana akademija.
Na Nijagarinim vodopadima, u Kanadi, gde je podignuta prva centrala naizmenične struje po Teslinoj zamisli, otkriven je spomenik tom naučniku, što je inicirala srpska Crkveno-školska opština „Sveti Georgije“ u Nijagari.
Proslava 150-godišnjice rođenja Nikole Tesle organizovana je i u njegovom rodnom mestu, Smiljanu, u Hrvatskoj, gde je obnovljena Teslina kuća i uređen muzej. Otvaranju muzeja prisustvovali su hrvatski predsednik Stjepan Mesić i premijer Ivo Sanader, kao i predsednik Srbije Boris Tadić.
„Sećanje na velikog i dugo vremena zanemarenog zemljaka“, navodi pomenuti engleski list, „pozdravlja se i kao prva prilika za dva naroda da podvuku liniju pod često krvavu istoriju i počnu da slave svoje zajedničko nasleđe.“
A samo sto i kusur godina ranije Tesla je kao student u dva navrata potraživao stipendiju od Matice Srpske, tada najviše naučne ustanove u Srbiji, i oba puta bio je odbijen. Krajem 19. veka Tesla je predložen za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, ali je primljen tek iz drugog puta.
Nikola Tesla je, suma sumarum, američki naučnik srpsko-hrvatskog porekla. Kada ja nauka u pitanju, tehnološkom progresu sveta najviše je doprineo kao pronalazač obrtnog magnetnog polja, indukcionog motora, polifazne naizmenične struje, generatora i kompletnog sistema proizvodnje i distribucije električne energije. Po njemu je dobila naziv jedinica međunarodnog SI sistema – mera za magnetnu indukciju “Tesla”. Tesla je konstruisao generator struje visoke frekvencije i napona, danas poznat kao “Teslin transformator”, transformator bez jezgra, Teslina zavojnica, ili Teslin kalem.

Prijatelji: Među ljudima sa kojima je Tesla održavao aktivnu prepisku (posebno intiman vid komunikacije tog doba) skoro da nema ljudi iz oblasti nauke i tehnike. Sudeći po monografiji “Muzej Nikole Tesle 1952-2003” možda je jedini pravi prijatelj tog velikana iz naučnih krugova bio Džejms Djuar (1842-1923), škotski fizičar i hemičar, koga je Tesla upoznao prilikom držanja čuvenih predavanja na Kraljevskom institutu u Londonu 1892. godine. Tesla i Djuar su održavali prijateljsku prepisku, a u Teslinoj biblioteci nalazi se Maksvelova knjiga koju je dobio na poklon od Djuara.
Za razliku od Djuara koji je bio široko poštovan, Tesla je među prijateljima imao i ljude koji su širili dosta kontroverzi oko sebe. Tako je među ljudima sa kojima se družio bio i prinčevski par Lazarović-Hrebeljanović.
Tesla je znao da je reč o lažnom samoproklamovanom princu, jer su ga na to drugi u svojim pismima upozoravali. Ipak, verovatno je naučniku prijalo društvo tog čoveka pa se nije osvrtao na to.
Pripadnik Teslinog kruga prijatelja bio je i Samjuel Klemens, odnosno Mark Tven (1835–1910). Iako u Teslinoj biblioteci nema Tvenovih knjiga, slike načinjene u Teslinoj laboratoriji jasno stavljaju do znanja da su njih dvojica bili više nego savremenici. U periodu nakon završetka školovanja u realnoj gimnaziji Teslu je savladala teška bolest. Ležeći u postelji dobio je nekoliko tomova savremene književnosti: “Bila su to prva dela Marka Tvena kojima verovatno dugujem čudesno oporavljanje, koje je usledilo. Dvadeset pet godina kasnije kada sam upoznao gospodina Klemensa i kada smo postali prijatelji, ispričao sam mu to svoje iskustvo i sa zaprepaštenjem gledao sam tog velikog majstora smeha kako plače.”
Za veliki broj pisaca oko Tesle zaslužno je njegovo poznanstvo sa Robertom Andervudom Džonsonom (1853-1937), diplomatom, pesnikom, urednikom i izdavačem „Century Magazine“. Za njega se slobodno može reći da je bio Teslin najbolji prijatelj a njegova porodica bila je, Teslina druga porodica. U domu Džonsonovih, na adresi Leksington avenija 327, Tesla je bio rado viđen gost. Krajem XIX veka tu se okupljalo društvo sastavljeno od mnogih poznatih ličnosti.
Tesla je izuzetno cenio velikog vajara Ivana Meštrovića (1883-1962) i pored jednog izgubljenog portreta, bio je voljan da pozira još jedino njemu: “Radi našeg potomstva i sveg slavenskog roda želim da posle moje smrti ostane moja bista od čudotvorne ruke Meštrovića… Još nemam gotovine, ali sam pripravan sve na drugačiji način pripraviti za Vaše i moje zadovoljstvo. Lice mi je još glatko, oči bistre i nisam oćelavio. Svi žele da se Vaše neumrlo delo izloži ovde. Molim Vas brzojavite Vaše raspoloženje i nameru. Vaš obožavatelj, Nikola Tesla.”
Par dana kasnije od Meštrovića je stigao odgovor: “Sa velikim zadovoljstvom želim ispuniti Vašu želju. Sredstva nepotrebna. Vezan sam ugovorima za Evropu, ne mogu tamo. Možete li doći u goste meni u Split, ako ne pošaljete fotografije pamtim Vas vanredno. Pozdravlja Vas Meštrović.”
Bista inicirana tom prepiskom, najverovatnije nastala na osnovu slike, danas se nalazi u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu.

Posvećenost nauci: O Teslinom privatnom životu ne zna se dovoljno. Činjenica je da je on sam u svojoj autobiografiji pisao uglavnom o svojim istraživačkim naporima.
Zahvaljujući živoj imaginaciji, Tesla je u svom umu realizovao mnoge složene eksperimente, mnogo pre ulaska u laboratoriju. Nesumnjivo je bio izrazito introvertna osoba, okrenuta svom brižljivo skrivenom, subjektivnom svetu, sklona introspekciji. Teslina najveća i brižljivo negovana strast bila je strast za pronalaženjem nepoznatih principa, zakona i neistraženih svetova. Svoje najveće zadovoljstvo taj uzdržani i disciplinovani čovek nalazio je u pronalazaštvu, u „radosti otkrivanja“.
„Mislim da ne postoji ushićenje koje može da prođe kroz ljudsku dušu slično onom što ga pronalazač oseća kada vidi da se tvorevina njegovog mozga pretvara u uspeh… Takva osećanja nagone čoveka da zaboravi na hranu, san, prijatelje, ljubav, sve“, govorio je Tesla.
Beogradski psiholog, prof. dr Žarko Trebješanin, u nedavno objavljenoj knjizi „Nikola Tesla: ličnost, neuroza i poslanje“ piše da se ispod Tesline upadljive skromnosti i asketizma skriva narcisoidnost, koja je uočljiva u njegovom neprestanom naporu da svoja velika otkrića učini pristupačnim javnosti na veoma efektan, a često i senzacionalan, šokantan način kojim je fascinirao publiku: “Setimo se čuvenih Teslinih poza na fotografijama, na kojima veliki naučnik, poput velikog maga, sedi i čita u laboratoriji osvetljenoj mističnim bleskom snopa veštačkih munja”, navodi Trebješanin.
Nesporno je i da je Tesla imao raznovrsne fobije (preteran strah od prljavštine i zaraze), averzije (prema debelim ženama, minđušama, biseru, kosi), kao i prisilne misli i radnje (pranje ruku, brojanje).
Uprkos mnogobrojnim neurotičnim simptomima, za Teslu se ne može tvrditi da je bio neurotičan. Neuroza podrazumeva, po definiciji, slabost funkcija ega, nesposobnost misaone koncentracije, otežano rasuđivanje, probleme u voljnom odlučivanju, kao i nesposobnost valjanog obavljanja profesionalne delatnosti. Veliki naučnik je, nesporno, imao izvesne neurotične crte (preterana urednost i čistoća, tvrdoglavost, samodisciplina), ali nije bio neurotičan. Dokaz za to je i njegova neobična radna energija i izuzetno plodna naučna delatnost. Prema tome, Tesla nije bio neurotičar već je imao opsesivnu strukturu karaktera. On je svoje opsesivne reakcije uspeo da savlada i uklopi u strukturu ličnosti, tako da su mu one čak pomagale u stvaralaštvu.

Tajne ljubavi: Veliki naučnik uspeo je da snagom gvozdene volje načini od sebe robota i da svu svoju energiju podredi jednom jedinom cilju – stvaralačkom radu. Teslin asketizam vidljiv je u njegovom odnosu prema ženama.
Tesla je, tvrdi jedan njegov biograf, „izbrisao ljubav iz svog života; čak je i ženu izbrisao iz svojih misli“.
U jednom intervjuu, na pitanje da li umetnici i naučnici treba da se žene, Tesla kaže: „Umetnik, da; muzičar, da; pronalazač, ne. Prva dva moraju da dobijaju nadahnuće iz ženskog uticaja i da do finih postignuća budu vođeni ljubavlju, no pronalazačeva priroda je toliko silovita, sa toliko divljeg, strasnog u sebi, da bi predajući se ženi koju voli, predao sve, i tako mu ništa ne bi ostalo za izabrano polje. Ne verujem da možete da navedete mnogo velikih pronalazača koji su bili oženjeni.“ A onda je, posle kraće pauze, ne bez tuge, dodao: „I to je šteta, jer smo ponekad tako usamljeni.“
Neki izvori navode da je slavni Ličanin u svom albumu imao fotografije dama po imenu Katarine Džonson, Flore Dodž, En Morgan, kao i Milke Trnine, čuvene operske dive s kraja 19. veka. Međutim, nema pismenih dokaza da je ijedna žena, sem njegove majke Đuke i triju sestara, ikad imala značajan udeo u njegovom životu.
“U mojim studentskim danima upoznao sam šta znači provesti četrdeset i osam sati bez prekida za kartaškim stolom, doživljavajući pri tome vrlo jaku emociju, onu o kojoj mnogi misle da je najjača za koju se zna, ali ona je mlaka i bljutava upoređena sa onim uzvišenim trenutkom kada vidite da vaš višenedeljni trud donosi plod u vidu nekog uspelog ogleda koji potvrđuje vaše teorije…”
Psihoanalitičari spremni su da tvrde da je Tesla idealizovao žene. U svojoj autobiografiji posvetio je najlepše redove baš majci. Bio je pažljiv i prema svojim sestrama Marici Kosanović, Angelini Trbojević i Milki Glumičić. Tesla je izgleda najviše voleo najmlađu, Maricu, najviše brinuo o srednjoj, Milki, koja je rano ostala udovica, a najdublju duhovnu vezu imao je sa Angelinom. Angelina je imala tri sina i dve kćeri, Marica četvoricu sinova, Milka jednu kćer koja je po babi dobila ime Đuka, i koju je Tesla školovao.
Prvu ljubav Nikola Tesla osetio je u Lici, u svom Smiljanu kada je bio zaljubljen u devojku Mariju. Kada se vratio sa svojih studija u Smiljan Marija se vrlo mlada udala. I Tesla je tada, navodno, rekao: “Marija se udala, dugo sam je sanjao i zatim sam umro.”

Nije tražio ništa: U 87. godini života, u hotelu „Njujorker“, 7. januara 1943. Tesla je umro i na ovom svetu. U crkvi sv. Jovana Bogoslova, 12. januara okupilo se 2.000 ljudi među kojima je bio veliki broj pronalazača, dobitnika Nobelove nagrade, svetski priznatih imena iz oblasti elektrotehnike, jugoslovenskih diplomata.
Dva dana ranije tadašnji gradonačelnik Njujorka Fiorelo la Gvardija održao je posmrtni govor koji je “Radio Njujork” direktno prenosio:
“…Tesla je bio veliki humanista – čist naučni genije – pesnik u nauci… On je činio izvanredne, zapanjujuće, čudesne stvari u toku svog života. Činio je to jednostavno da bi služio ljudskom rodu – a za svoje usluge nije tražio ništa.
Novac – on za njega nije mario.
Počast – ko je taj neko ko može da počastvuje drugog.
To je bio njegov stav.
Zahvalnost – on je nije očekivao niti je tražio…
Onaj značajni deo Tesle živi u njegovom dostignuću koje je ogromno – skoro nemoguće da se izračuna – koje je sastavni deo našeg života i sastavni deo naše civilizacije, naše svakodnevice našeg tekućeg napora…”

Najbitniji izum:
U autobiografiji „Moji izumi“ Tesla je svoj izum visokonaponskog predajnika nazvao „najboljim izumom“. Visokonaponski predajnik je transformator koji proizvodi višemilionske napone. Podešen je tako da može da pobudi Zemlju koju je Tesla smatrao izvanrednim provodnim telom kroz koje se energija može preneti do bilo koje tačke na planeti.

Nobelova nagrada: Tesla, poznato je, nije dobitnik Nobelove nagrade. Godine 1915. dopisnici „Dejli Telegrafa“ i telegrafske agencije iz Kopenhagena poslali su 5. novembra vest da bi Nikola Tesla i Tomas Edsion trebalo da dobiju Nobelovu nagradu za fiziku. Ta vest izazvala je veliko interesovanje javnosti, ali se pokazalo da nije tačna. Tesla i Edison nisu te godine bili zvanično nominovani za dodelu nagrade. Profesor Feliks Erenhaft iz Beča uputio je Nobelovom komitetu 1937. godine predlog s obrazloženjem za nominaciju Nikole Tesle za nagradu iz fizike i to za otkriće visokofrekventnih struja i obrtnog magnetnog polja. Predlog je odbijen uz obrazloženje da su Teslini pronalasci, iako genijalni i preteča su u širokoj oblasti elektrotehnike, ostvareni pre četrdeset godina i da Nobelov komitet ne dodeljuje nagrade za doprinos ostvaren u prošlosti.

Tesline struje: Godine 1891. Tesla je došao do otkrića uređaja koji će postati poznat pod imenom Teslin oscilator visokofrekventnih struja. Aparaturu Teslinog oscilatora čine visokofrekventni transformator bez gvozdenog jezgra i varničar. Struje koje proizvodi Teslin oscilator su frekvencija od nekoliko desetina hiljada Hz i nose u nauci ime Tesline struje.

Hronologija – značajni datumi:
10. jul 1856: rodio se u Smiljanu u Lici, tada Austrija, danas Hrvatska;
1873: maturirao na Višoj realci u Karlovcu, Austrougarska;
1875-78: studira na Politehnici u Gracu, Austrougarska;
1880: studira filosofiju prirode na Univerzitetu u Pragu;
1881: počinje karijeru inženjera u Budimpešti i tu ostvaruje svoje prvo otkriće, aparat za pojačanje glasa kod telefona;
1882: pronalazi obrtno magnetno polje. Iste godine odlazi u Pariz da radi u Edisonovoj kompaniji;
1883: poslom boravi šest meseci u Strazburu; ovde je napravio radni model indukcionog motora;
1884: odlazi u Ameriku i prvo zaposlenje dobija u Edisonovoj kompaniji;
1885: napušta Edisona, osniva sopstvenu kompaniju i prijavljuje prve patente iz oblasti lučnog osvetljenja;
1887: prijavljuje patente indukcionog motora i sistema proizvođenja, prenošenja i korišćenja električne energije; drži predavanje pred Društvom elektrotehničkih inženjera u Njujorku; sklapa ugovor sa Vestinghausom o korišćenju svojih patenata;
1889: radi godinu dana na usavršavanju svojih motora u Vestinghausovoj fabrici koja počinje njihovu proizvodnju naveliko;
1890: počinje da se bavi eksperimentima sa strujama visoke frekvencije; pronalazi generator struja visoke frekvencije;
1892: boravi u Londonu i Parizu i drži predavanja o svojim najnovijim istraživanjima; obilazi rodni kraj, boravi u Lici, a zatim i u Beogradu;
1893: svojim eksperimentima postiže veliki uspeh na Svetskoj izložbi u Čikagu; zajedno sa Vestinghausom ubedljivo demonstrira svoj sistem proizvodnje, prenošenja i korišćenja naizmeničnih struja što je bilo odlučujuće za usvajanje tog koncepta prilikom gradnje hidroenergetskog sistema na Nijagarinim vodopadima;
1894-95: pronalazi mehaničke oscilatore i generatore električnih oscilacija;
1895: izgorela je Teslina laboratorija u Južnoj petoj aveniji u Njujorku;
1895-96: bavi se istraživanjima iz oblasti rendgenskih zraka;
1897-98: istražuje mogućnosti bežičnog prenosa energije; prikazuje model teledirigovanog broda, što je prvi eksperiment korišćenja radio-talasa za daljinsku kontrolu;
1899: u Kolorado Springsu gradi laboratoriju i u njoj eksperimentiše sa oscilatornim transformatorom od 12 miliona volti;
1900-05: na Long Ajlendu kod Njujorka pravi antenu Svetske radio-stanice sa ciljem da napravi globalni sistem prenosa vesti i energije;
1907: napravljen prvi radni model Tesline turbine u kojoj primenjuje nov princip iskorišćenja energije fluida putem trenja;
1908: testirana model pumpa u fabrici Američko-britanske kompanije;
1909: pravi skice i proračune za aeromobil; vrši prve testove sa parnom i gasnom turbinom;
1911-13: ispituje svoje parne turbine u Edisonovoj centrali u Njujorku;
1913: dobija osnovne patente za pumpu i turbinu u kojima koristi nov princip; projektom generatora za čeono svetlo za lokomotivu počinje saradnju sa kompanijom „Dresel“;
1914: prijavljuje patente za nekoliko tipova brzinometara; radi na konstrukciji različitih tipova fontana;
1917: radi na turbo-dinamu;
1918-20: sarađuje sa kompanijom Alis Čalmers radi proizvodnje i ispitivanja svojih parnih i gasnih turbina;
1920-23: sarađuje sa kompanijom “Bad“ radi proizvodnje automobilskih motora;
1928: dobija patente za letelicu sa vertikalnim poletanjem;
1930-35: bavi se poboljšanjem procesa proizvodnje i prerade sumpora, gvožđa i bakra;
1936: predlaže projekte telegeodinamike ili veštine prenošenja energije mehaničkim putem kroz zemlju i odbrambenog oružja popularno nazvanog “zraci smrti”;
1937: doživljava saobraćajnu nesreću, udarilo ga taksi vozilo;
7. januara 1943: umire u hotelu „Njujorker“ u Njujorku.

Nikola Tesla je rođen u porodici pravoslavnog sveštenika 10. jula 1856. godine u Smiljanu, današnja Republika Hrvatska. Njegovi roditelji Milutin i Georgina osim njega imali su sina Daneta i ćerke Angelinu i Milku, starije od Nikole i Maricu najmlađe dete u porodici Tesla.
Svoje ime je dobio je po dedi sa očeve strane. Školovanje je započeo u rodnom mestu, gde je proveo najbezbrižnije godine svog života.
Nakon nesrećnog slučaja, prilikom koga je porodici Tesla poginuo sin prvenac, Dane, porodica se preselila u Gospić gde je mladi Nikola nastavio školovanje. Školujuci se u Gospiću, a kasnije na Visokoj realnoj gimnaziji u Karlovcu, njega je morila činjenica da će nakon toga morati da nastavi porodičnu tradiciju i da postane sveštenik. Ta činjenica mu nije davala mira budući da su ga iskreno zanimale prirodne nauke. Po završetku karlovačke gimnazije, na raspustu, vrativši se u Gospić mladi Tesla se razboleo od kolere. U to vreme ova opaka bolest odnosila je veliki broj života.
“U jednom od samrtnih trenutaka za koje su mislili da su mi poslednji, otac je uleteo u moju sobu. Još uvek pamtim njegovo bledo lice dok je pokušavao da me razveseli, nesigurnim glasom. Rekoh mu:

-Možda bih mogao da se oporavim ako mi dopustiš da studiram tehniku.
-Ići ćeš u najbolju tehničku školu na svetu, odgovorio je svečano, a znao sam da tako i misli.”

Kako je, zaista, i usledio čudesan oporavak, kao što mu je otac i obećao Nikola Tesla je 1875. godine upisao Višu tehničku školu u Gracu. Na tim, toliko željenim studijama, Tesla je iskazao više nego potrebnog interesovanja za savladavanje predmeta. Na taj način je želeo da svome ocu pokaže kako nije pogrešio što mu je dozvolio da se posveti izučavanju tajni matematike, fizike i mašinstva. Ipak, i pored priznanja profesora koje je dobijao u svedočanstvima, njegov otac kao da je bio nezainteresovan za sinovljeve uspehe.

“To je skoro ubilo moju ambiciju; ali kasnije kada je otac umro, potreslo me je kada sam našao zavežljaj pisama koja su moji profesori pisali predlažući mu da me ispiše sa fakulteta, ukoliko neće da se ubijem prekomernim radom.”
U Gracu, na tim studijama Tesli se rodila ideja o stvaranju obrtnog polja. Kada je jednom od svojih profesora izložio ideju da bi možda bilo moguće pokretati motor bez četkica dobio je sledeći odgovor:

“Možda će gospodin Tesla da uradi velike stvari, ali mu sigurno neće uspeti da uradi ovo. To bi bilo kao kad bi se jedna konstantna privačna sila kao što je gravitacija preobratila u rotacionu. To je perpetuum mobile, nemoguća ideja.”

Godine 1879. Nikola Tesla je dobio svoje prvo nameštenje, počeo je da radi kao pomoćni inženjer u Mariboru. Iste  godine umro mu je otac i da bi ispunio očevu zelju da završi fakultet 1880. Tesla upisuje fakultet u Pragu. Nekoliko godina, koje su usledile, predstavljale su značajan period u karijeri Nikole Tesle. Nakon rada u Budimpešti u Centralnom telefonskom uredu, usledio je izum obrtnog magnetnog polja (februara 1882.). Te iste godine na preporuku svojih predpostavljenih dobio je zaposlenje u Parizu u Edisonovom kontinentalnom društvu. Tu je proveo dve godine na raznim i vrlo odgovornim poslovima a kako njegovo umeće nije moglo da prođe nezapaženo preporučen je i samom Edisonu. Edison je u to vreme bio najznačajnija ličnost tehnike u Americi, heroj elektrike koga je slavila cela nacija. On je Tesli 1884. godine dao posao u svojoj laboratoriji u Njujorku, ali njihova saradnja nije dugo trajala.
Nezadovoljan odnosom predpostavljenih prema svome radu, Nikola Tesla je već naredne 1885. napustio Edisona i uz pomoć nekih investitora osnovao “Tesla Arc Light Co”. U početku, zbog obaveza prema investitorima, morao je da radi u oblasti lučnih svetiljki, ali je nakon toga krenuo u realizaciju svojih projekata iz oblasti polifaznih naizmeničnih struja. Nakon predavanja “Novi sistem motora i transformatora naizmenične struje” 16. maja 1888. koje je odrzao pred Američkim institutom elektroinženjera (AIEE), Tesla je dobio ponudu od firme Vestinghaus (Westinghouse) za otkup patenata iz oblasti polifaznih struja.

Usledile su godine  u kojima je Tesla sa Vestinghausovim inženjerima radio na praktičnoj primeni svojih izuma. Tridesetog jula 1891. Nikola Tesla je dobio američko državljanstvo.
Dobar deo 1892. Tesla je proveo u Evropi. Tu je kroz mnogobrojna predavanja promovisao svoje ideje. Svoje predavanje “Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokih napona i visokih frekfencija” održao je u Engleskoj pred Institutom elektroinženjera i pred Kraljevskim institutom. Isto predavanje ponovio je u Parizu pred interacionalnim društvom električara i Francuskim društvom za fiziku. Stigao je i da jedini put u životu poseti Beograd gde je ostao tri dana. Takode te 1882. godine Tesla je ostao i bez drugog roditelja. Umrla mu je majka i taj gubitak mu je strašno teško pao.

Nakon povratka u Ameriku usledila je nova borba. Zagovornici upotrebe jednosmerne, ujedno i protivnici korišćenja naizmenicne struje osuli su drvlje i kamenje kritikujuci i upozoravajuci na opasnosti koje njena upotreba donosi. Trijumf, u ovom sukobu poznatom kao “Rat struja”, su 1893. odneli oni koji su imali malo više vizionarstva sa sobom. Svetska izložba u Čikagu je te godine bila osvetljena uz pomoć naizmenične struje.

Usledilo je istraživanje na polju bežičnog prenosa signala i energije. Ssvoju ideju i nameru da svoje istraživanje uputi u tom smeru Tesla je javno izneo u govoru prilikom puštanja u pogon elektrane na Nijagarinim vodopadima 1897. Kakav li je bio izraz lica ljudi kojima neko, tek sto su doživeli prenos električne energije na veću udaljenost, priča o prenosu iste bez žica?
Veliku misteriju predstavljaju Teslina istraživanja na ovom polju. Iako je proveo skoro godinu dana u Kolorado Springsu (1899-1900), i vodio iscrpan dnevnik o svojim istraživanjima, do šire upotrebe bežičnog prenosa električne energije do dana današnjeg nije došlo. Tesla je imao nameru da iskoristi gornje slojeve Zemljine kugle kako bi energiju sa jednog preneo na drugi kraj sveta. Neka svoja otkrića opisao je u eseju “Problem povećanja ljudske energije”, koji je izazvao široko interesovanje naučnog i poslovnog sveta.
Verovatno i sam zaintrigiran esejem J.P. Morgan (John Pierpont Morgan 1837-1913), u to vreme jedan od najbogatijih ljudi Amerike, ponudio je finansijsku podršku Tesli. Do saradnje je došlo na projektu “Svetski radio sistem” koji je Tesla vodio u svojoj laboratoriji na Long Ajlendu. Već posle godinu dana 1901. Morgan je naučniku uskratio finansije. Povod za prestanak saradnje je bilo prvo uspesno transantlantsko bežično slanje radio poruke, koje je izveo Markoni (Guglielmo Marconi 1874- 1937). Tesla je Morganu tada priznao da je on tako nešto mogao da učini odavno, ali da to nije cilj njegovog istraživanja. Morgan je bio besan zbog ove, kako je on smatrao, utaje i više nije nikada sarađivao sa Teslom.

Tesla se nekako snalazio na ovom projektu do 1905. kada je i potpuno iscrpeo izvore finansiranja i bio je primoran da ga napusti. Usledile su godine u kojima je on radio na usavršavanju postojećih i patentiranju novih pronalazaka u oblasti mašinstva. Te godine su bile dosta teške za njega. Javnost se podsetila velikog genija 1917. kada mu je dodeljena Edisonova medalja, najveće američko odličje u oblasti tehnike. 1919. Nikola Tesla je objavio svoju autobiografiju kroz seriju članaka u časopisu Electrical Experimenter. Za ljude, koji mu nisu bili bliski, vesti od Tesle su stizale kroz novinske članke u kojima su mogli da pročitaju njegove često i previše senzacionalne izjave.

Izjave poput “Kako signalizirati na Mars” ili “Rasturanje tornada” i nisu baš doprinosile njegovom ugledu. Tada su se više smatrale plodom bujne mašte nego li mogućim naučnim dostignućima. Tesla je nekako opstajao uz pomoć prijatelja i skromne penzije koju je nerado prihvatio od tadašnje jugoslovenske vlade. Njegovo zdravlje se značajno pogoršalo nakon smrti njegovih prijatelja Roberta Andervuda Džonsona (Robert Underwood Johnson) i Ričmonda Pirsona Hobsona (Richmond Pearson Hobson) 1937. Te godine je doživeo i saobraćajnu nesreću – udario ga je taksi dok je prelazio ulicu.

Skoro sam, bez porodice, i samo u društvu sestrića Save Kosanovića (sin Marice Kosanović) i par prijatelja, Tesla se retko pojavljivao u javnosti u poznim godinama svog života. Izuzetak je bila poseta Kralja Petra II Karađorđevića koji je došao da se upozna sa Teslom u njegovom apartmanu u junu 1942.
Godine 1943. petog januara Tesla je pozvao američko vojno ministarstvo. U kratkom razgovoru veliki naučnik je američkoj vojsci ponudio tajne svog super oružja. Oficir nije shvatio o kome se radi i verovatno misleći da je u pitanju šaljivdžija ili ludak obećao je da će se javiti kasnije.

U osamdeset i sedmoj godini u hotelu Njujorker 7. januara 1943. godine prestalo je da kuca srce ovog plemenitog naučnika. U katedrali sv. Jovana Bogoslova 12. januara okupilo se dve hiljade ljudi među kojima je bio veliki broj pronalazača, dobitnika Nobelove nagrade, svetski priznatih imena iz oblasti elektrotehnike, jugoslovenskih diplomata.

Dva dana ranije tadašnji gradonačelnik Njujorka Fiorelo La Gvardija (Fiorello LaGuardia) održao je posmrtni govor koji je radio Njujork direktno prenosio.

…Tesla je bio veliki humanista-čist naučni genije – pesnik u nauci… On je činio izvanredne, zapanjujuce, čudesne stvari u toku svog života. Činio je to jednostavno da bi služio ljudskom rodu- a za svoje usluge nije tražio ništa.
Novac – on za njega nije mario.
Počast – ko je taj neko ko može da počastvuje drugog.
To je bio njegov stav.
Zahvalnost – on je nije očekivao niti je tražio…
Onaj značajni deo Tesle živi u njegovom dostignuću koje je ogromno-skoro nemoguće da se izračuna-koje je sastavni deo naseg života i sastavni deo naše civilizacije, nase svakodnevnice našeg tekućeg napora…”
Posmrtni ostaci jednog od najvećih ljudi, koji su živeli u prošlom veku, nalaze se u muzeju  Nikole tesle u Beogradu u urni idealnog sfernog oblika.

Danas se u svetu ime Nikole Tesle uzvikuje glasno, sa puno poštovanja, što ovaj čovek i zaslužuje. Brojna udruženja, studentske i inženjerske organizacije, čuvaju uspomenu na velikana svetske nauke. O njemu sunapisane mnoge knjige, ispričane razne i moguće i nemoguće teorije, ali je samo jedna istina. Nikola Tesla je bio veliki naučnik, čovek bez čijih bi izuma teško mogli da živimo ovako kako živimo – sa puno komfora i slobode koju nam pruža električna struja. Naša je dužnost da, u znak zahvalnosti, ne dozvolimo da se njegovo ime ikada zaboravi.

Anegdote iz mladosti

Nikola Tesla je 1919. godine u američkom časopisu Electrical Experimenter u seriji članaka objavio jedinstvenu autobiografiju. Ovo svoje literarno delo Tesla je naslovio Moji izumi (My inventions) zato što je smatrao “da su njegovi izumi ceo njegov život i da je sve u njegovom životu njima bilo potčinjeno”.

Tim serijalom autor je dao prikaz svog stvaralaštva, života u Americi, rada u Evropi, ali i što je možda najintereresantnije anegdote iz svog detinjstva. Upravo je taj deo autobiografije i izazvao najviše interesovanja kod čitalacke publike, veliki Tesla je pričao o svojim zgodama i nezgodama kada je bio mali. Takođe, autor se osvrnuo na neke detalje koji su po njemu bili presudni da se bavi onim čime se bavio u životu.
Moja mladost

Naši prvi pokušaji su potpuno instiktivni, podstaknuti maštom, živom i nedisciplinovanom. Sa godinama postajemo razumniji, sve sistematičniji i konstruktivniji. Ali, ovi rani impulsi, mada ne odmah kreativni, predstavljaju značajan trenutak i mogu da odrede naše sudbine. Zaista, kako sada to osecam, da sam ih onda razumeo i negovao umesto što sam ih gušio, znatno bih više ostavio svetu. Ali tek u zrelom dobu sam shvatio da sam izumitelj.

Za to ima nekoliko uzroka. Kao prvo, imao sam brata koji je bio izuzetno nadaren – jedan od retkih pojava ljudske prirode koju biološka istraživanja nisu uspela da objasne. Njegova prerana smrt je učinila moje roditelje neutešnim. Imali smo konja, poklon dragog prijatelja. To je bila sjajna životinja, arapske rase, gotovo ljudske inteligencije, koju je cela porodica mazila i pazila, pošto je jednom prilikom spasao život mome ocu pod neverovatnim okolnostima. Taj isti konj je bio kriv za povrede moga brata od kojih je on i umro. Bio sam svedok tragičnog događaja i mada je prošlo 56 godina, slika toga događaja ni do danas nije izbledela.

Sećanje na ono što je on postigao činilo je svaki moj pokušaj bezvrednim u poređenju sa njim. Ma šta vredno da sam radio, samo je dovodilo do toga da moji roditelji još jače osećaju svoj gubitak. Tako sam rastao sa malo poverenja u sebe. Međutim, daleko da su me smatrali glupim dečakom, ako je suditi po događajima kojih se ja još uvek dobro sećam. Jednoga dana gradski većnici su prolazili ulicom u kojoj sam se igrao sa ostalim dečacima. Najstariji među uvaženom gospodom, bogati građanin, zaustavio se da bi dao svakom od nas srebrnjak. Prilazeci meni, naglo se zaustavio i rekao: “Pogledaj me u oči.” Pogledi su nam se susreli, dok sam pružao ruku da primim dragoceni novčić, on je na moje zaprepašćenje rekao: “Ne, nema više, ti ne možes ništa da dobiješ od mene, isuviše si pametan.” Ljudi su imali običaj da pričaju smešne priče o meni…

Mada majci moram da zahvalim za sav izumiteljski dar koji posedujem, i vežbe koje mi je otac zadavao mora da su bile od izuzetne koristi. One su se sastojale od svakodnevnih zadataka. Zadavao mi je, na primer da pogađam tuđe misli, da otkrivam nedostatke nekog oblika ili izraza, da ponavljam dugačke rečenice ili da računam napamet. Nesumljivo je da su te svakodnevne lekcije čija je svrha bila jačanje memorije i rasuđivanja, a naročito kritičkog mišljenja, bile veoma korisne…

Do koje mere je mašta igrala ulogu u mom detinjstvu mogu da ilustrujem jednim čudnim iskustvom. Kao većina dece voleo sam da skačem i silno sam želeo da se održim u vazduhu. Ponekad je jak vetar pun kiseonika duvao sa planina i poigravao se sa mojim telom, koje je bilo lako kao da je od plute, a ja bih skočio i dugo lebdeo u prostoru. Bilo je to čarobno osećanje posle koga je sledilo gorko razočarenje pošto bih docnije shvato da je zabluda…

Do osme godine moj karakter je bio slab i kolebljiv. Nisam imao ni snage ni odvažnosti da donesem bilo kakvu čvrstu odluku. Osećanja su mi nadolazila u velikim i malim talasima i neprestano oscilovala između dve krajnosti. Izgarao sam od želja i one su se umnožavale poput hidrinih glava. Bio sam obuzet razmišljanjem o bolu u životu, smrti, i verskom strahu. Mnome je ovladalo sujeverje i živeo sam u stalnom strahu od zlog duha, od utvara, od divova, ljudoždera i ostalih nečasnih čudovista mraka. A onda je, odjednom nastala velika promena koja je izmenila čitav moj život.

Knjige sam voleo najviše. Moj otac je imao veliku biblioteku i kad god sam mogao, pokušavao sam da zadovoljim svoju strast za čitanjem. Otac mi to nije dozvoljavao i pobesneo bi kad bi me uhvatio na delu. Kada bi primetio da potajno čitam, skrivao bi od mene sveće. Nije želeo da kvarim oči. Ali ja sam dobavljao loj, pravio fitilje, izlivao tanke štapove lojanica, i svake noći dok su ostali spavali, pošto bih zapušio sve ključaonice i pukotine, čitao bih sve do zore kada je majka već započinjala svoj mukotrpni dnevni posao. Jednom prilikom sam naišao na roman pod naslovom “Abafi” (Abin sin), srpski prevod poznatog mađarskog pisca Jožike (Josika). Ovo delo je nekako probudilo moju slabu volju i počeo sam da vežbam samosavlađivanje. U početku se moja rešenost topila kao aprilski sneg, ali sam ubrzo savladao svoju slabost i osetio zadovoljstvo kao nikad do tada da radim ono što hoću. Vremenom je ta naporna duhovna vežba postala moja druga priroda…

Moji prvi izumiteljski napori

Jednom prilikom, kada mi je bilo oko četrnaest godina, želeo sam da uplašim neke drugove koji su se kupali sa mnom. Planirao sam da zaronim ispod jednog splava i da nečujno isplivam sa druge strane. Plivanje i ronjenje su mi bili prirodni kao i patki i bio sam siguran da mogu da izvedem taj poduhvat. Prema tome, zaronio sam i kada sam bio van njihovog vidokruga, okrenuo sam se i nastavio brzo da plivam prema suprotnoj strani. Misleći da sam sigurno preronio splav, izronio sam na površinu ali – na svoje razočarenje – udario sam u deblo. Naravno odmah sam zaronio napred brzim zamasima dok, nisam počeo da gubim dah. Kada sam po drugi put izronio, glavom sam ponovo udario u deblo. Obuzelo me je očajanje.

Međutim, prikupivši svu snagu, napravio sam treći očajnicki pokušaj ali rezultat je bio isti. Mučenje nastalo zbog zadržavanja daha postalo je neizdrživo, zavrtelo mi se u glavi i počeo sam da tonem. U tom trenutku, kada je moja situacija izgledala potpuno beznadežnom, javio mi se jedan od onih već doživljenih bleskova svetlosti i splav iznad mene se pojavio u mom priviđenju. Ili sam nazreo ili pogodio da postoji mali prostor između površine vode i dasaka koje su stajale na deblima i gotovo bez svesti sam isplivao na površinu, čvrsto pritisnuo usta na daske i uspeo sam da udahnem malo vazduha, na nesreću pomešanog sa kapljicama vode koje su me skoro ugušile. Nekoliko puta sam ponovio to isto kao u snu sve dok mi se srce koje je jako kucalo nije smirilo i dok se nisam pribrao. Posle toga sam nekoliko puta bezuspešno zaronio, pošto sam potpuno izgubio orjentaciju, ali sam konačno uspeo da izađem iz zamke kada su moji prijatelji već digli ruke od mene i počeli da traže moje telo.
Ta sezona kupanja bila je pokvarena mojom lakoumnošću ali ubrzo sam zaboravio tu lekciju i samo dve godine kasnije sam zapao u još goru nepriliku. U blizini grada u kome sam u to vreme učio nalazio se mlin za brašno sa branom preko reke. Po pravilu nivo vode je bio samo dva do tri inča (pet do sedam i po centimetara) iznad brane i plivanje do nje nije bilo tako opasno, u šta sam se često upuštao. Jednoga dana uputio sam se do reke da u njoj uživam kao i obično.

Međutim, kada sam doplivao blizu brane, užasnuo sam se uvidevši da je voda porasla i da me brzo nosi. Na sreću, uspeo sam da me voda ne odnese jer sam se uhvatio za branu obema rukama. Pritisak na moje grudi je bio veoma veliki i jedva sam uspevao da održim glavu iznad vode. Žive duše nije bilo na vidiku i moj glas se gubio u hučanju vodopada. Polako postepeno gubio sam snagu i nisam više bio u stanju da izdržim pritisak. Upravo kada sam nameravao da se pustim nizvodno i tako razbijem o stene, u blesku svetlosti sam ugledao poznati dijagram koji je ilustrovao hidraulički princip po kome je pritisak tečnosti u pokretu proporcionalan površini na koji deluje, i automatski sam se okrenuo na svoju levu stranu. Kao magijom, pritisak se smanjio i ja sam shvatio da u ovom polozaju mogu mnogo lakse da odolim snazi bujice.

Ali, opasnost je još uvek postojala. Znao sam da će pre ili kasnije da me ponese, pošto nikakva pomoć nije mogla da stigne do mene na vreme, čak i da sam privukao pažnju. Danas koristim obe ruke podjednako ali sam tada bio levak i imao sam relativno malo snage u desnoj ruci. Zbog toga se nisam ni usudio da se okrenem na drugu stranu, da se odmorim i nije mi preostalo ništa drugo nego da se polako pustim niz branu. Morao sam da pobegnem od mlina, kome sam bio licem okrenut, pošto je struja tamo bila mnogo brža i voda dublja. Bilo je to dugo i bolno iskušenje i skoro da me je na kraju izdala snaga, pošto sam stalno bio pritisnut uz branu. Uspeo sam poslednjim delićem snage i onesvestio sam se kada sam se domogao obale, gde su me i našli. Praktično sva koža na levoj strani mi je bila odrana i trebalo je da prođe nekoliko nedelja da groznica prođe i da se oporavim. Ovo su samo dva primera od mnogih, ali i nisu dovoljni da pokažu da nije bilo izumiteljskog instikta u meni, ja ne bih ovo mogao da ispričam jer ne bih bio među živima…

Jedan od drugova sa kojima sam se igrao je došao do pribora za pecanje, što je izazvalo pravo uzbuđenje u selu i sledećeg jutra su svi krenuli u lov na žabe. Jedino sam ja ostao sam i napušten, pošto sam se posvađao sa tim dečakom. Nikada ranije nisam video pravu udicu i zamišljao sam je kao nešto čudesno, nešto što ima naročita svojstva i očajavao sam što i ja nisam sa ostalima. Nužda me je naterala, pa sam nekako pribavio komadić neke gvozdene žice, pomoću dva kamena zašiljio sam vrh na jednom kraju, savio žicu u odgovarajuci oblik i pričvrstio je za jak kanap.

Potom sam isekao dugačak štap, našao nekoliko mamaca i sišao do potoka gde je bilo mnoštvo žaba. Ni jednu nisam uspeo da ulovim, i skoro sam se obeshrabrio, kada mi je sinula ideja da praznu udicu zanjišem ispred žabe koja je sedela na panju. U početku se malo uplašila ali malo – pomalo, oči su joj se zakrvavile, žaba se nadula, i udvostručila svoju veličinu i proždrljivo zagrizla udicu. Odmah sam je izvukao. Ponovio sam isti postupak više puta i metod se pokazao nepogrešivim. Kada su moji drugovi, koji uprkos dobroj opremi , ništa nisu ulovili, došli do mene, pozeleneli su od zavisti. Dugo sam čuvao svoju tajnu i uživao u monopolu, dok konačno nisam pred božićnim raspoloženjem popustio. Posle toga svaki dečak je mogao učiniti isto, pa je sledeće leto bilo katastrofalno za žabe.

U sledećem pokušaju činilo se da sledim svoj prirodni instikt, koji me je kasnije potpuno zaokupio – kako da iskoristim prirodnu energiju da služi čoveku. Učinio sam to pomoću majskih, odnosno junskih gundelja kako ih zovu u Americi, koji su bili istinska napast u našem kraju, a ponekad su se pod teretom njihovih tela slamale grane na drveću. Žbunje se crnelo od njih. Četiri takva gundelja privezao bih na krst, koji je pokretao tanko vreteno koje je prenosilo kretanje na veliki kotur i tako se dobijala prilična “snaga”. Ova stvorenja su bila neobično delotvorna, jer kada bi jednom počela, više nisu imala osećaj da se zaustave i nastavljala bi da se obrću satima i što je vreme bivalo toplije oni su sve više radili. Sve je bilo dobro dok se nije pojavio jedan čudan dečak. Bio je to sin penzionisanog oficira austrijske vojske. Taj deran je jeo žive majske gundelje i uživao u njima kao da su najbolje ostrige. Taj odvratni prizor učinio je kraj mojim naporima na ovom polju koje je obećavalo i od tada nikada nisam mogao da dotaknem majskog gundelja ni bilo kog drugog insekta.

Kasnije sam počeo da rastavljam i sastavljam dedine satove. U prvoj operaciji uvek sam bio uspešan, dok bih u drugoj često pretrpeo neuspeh. Tako se dogodilo da je deda iznenada prekinuo moj rad na ne baš mnogo nežan način, tako da je proslo trideset godina pre nego sto sam se ponovo mašio drugog satnog mehanizma. Ubrzo posle toga, počeo sam da pravim neku vrstu pucaljke koja se sastojala od šuplje cevi jednog klipa i dva kudeljna zapušača. Kada bih hteo da pucaljka okine, klip bih upro u trbuh a potom cev snažno povlačio unazad obema rukama. Vazduh između dva zapušača je bivao sabijen i jako zagrejan, pa bi prednji čep bi izleteo uz glasni prasak. Umetnost je bila izabrati cev odgovarajućeg promera među šupljim stabljikama i sjajno sam napredovao sa tom pucaljkom, ali su moje aktivnosti prekinuli razbijeni prozori u našoj kući i ja sam bio bolno obeshrabren.

Ali, ukoliko se tačno sećam, posle toga sam počeo da deljem mačeve od komada nameštaja koje sam mogao dobaviti. U to vreme bio sam pod uticajem srpske narodne poezije i pun divljenja prema podvizima junaka. Imao sam običaj da provedem sate koseći svoje neprijatelje u obliku stabljika kukuruza, sto je upropašćavalo letinu, pa sam zato dobijao ćuške od svoje majke. Štavise, te ćuske nisu bile forme radi, već i te kako prave.

Sve to pa i više od toga, dogodilo mi se pre nego sam napunio šest godina i završio prvi razred osnovne skole u selu Smiljanu, u kome sam se i rodio. U to vreme smo se preselili u obliznju varošicu Gospić. Promena mesta stanovanja za mene je bila prava nesreća. Gotovo mi je srce prepuklo na rastanku od naših golubova, živine i ovaca, od našeg veličanstvenog jata gusaka koje bi se jutrom dizale pod oblake, a sa zalaskom sunca vraćale sa svojih hranilišta u tako besprekornoj bojnoj formaciji da bi se pred njima mogla postideti i eskadrila najboljih modernih avijatičara. U našoj novoj kući nisam bio ništa drugo nego zatočenik koji je kroz prozorske zastore posmatrao nepoznate ljude. Bio sam toliko povučen da bih radije licem u lice stao pred razjarenog lava, no da se sretnem sa bilo kojim od onih gradskih kicoša koji su tumarali naokolo. Najteže mi je bilo nedeljom, kada sam morao lepo da se obučem i da idem u crkvu. Tamo mi se dogodilo nešto od čije mi se pomisli ledila krv u žilama.
Bila je to moja druga pustolovina u crkvi. Malo pre toga bio sam cele noći živ sahranjen u staroj kapeli u neprohodnoj planini, koju je narod posećivao samo jednom godišnje. Bilo je to strašno iskustvo ali ovo o kome ću vam govoriti bilo je još gore. U gradu je živela bogata gospođa, dobra ali goropadna, koja je dolazila u crkvu bogato iskićena, obučena u haljinu sa ogromnim šlepom i bivala je u društvu mnogo ljudi. Jedne nedelje, upravo kada sam završio zvonjavu na zvoniku, sjurio sam se niz stepenice kojima je ova velika dama gordo prolazila i skočio joj na skut. On se pocepao uz parajući zvuk koji je bio nalik na salvu ispaljenu iz muskete koju su ispalili neuvežbani regruti. Moj otac je pobeleo od besa. Blago me je udario po obrazu, i to je bila jedina fizička kazna koju je on ikad primenio, ali se udarca skoro i dan – danas sećam. Stid i zbunjenost koji su usledili bili su neopisivi. Praktično sam bio prognan dok se nešto drugo nije desilo, što me je iskupilo u očima javnosti.
Jedan preduzimljiv, mlad trgovac osnovao je vatrogasnu brigadu. Kupljena su nova vatrogasna kola, nabavljene uniforme i uvežbani ljudi za rad i za paradu. Na kolima je u stvari bila pumpa na kojoj je radilo šesnaestoro ljudi i bila je divno ofarbana crvenom i crnom bojom. Jednog popodneva organizovana je javna proba i mašina je transportovana do reke. Celokupno stanovništvo je došlo da prisustvuje velikom spektaklu. Po završetku svih govora i ceremonija izdata je komanda da se pumpa voda, ali iz cevi nije potekla ni kap. Profesori i stručnjaci su uzalud pokušavali da pronađu u čemu je problem. Neuspeh je bio potpun kada sam ja stupio na scenu. Moje znanje o mehanizmu nije bilo nikakvo, a gotovo isto toliko malo znao sam o vazdušnom pritisku ali instiktivno sam se setio usisne cevi u vodi i shvatio da je ona zapušena. Kada sam ugazio u reku i oslobodio cev, voda je pojurila iz nje i pokvasila mnoga nedeljna odela. Ni Arhimed (Archimedes) koji je trčao go kroz Sirakuzu i iz sveg glasa vikao “Eureka”, nije ostavio veći utisak od mene. Nosili su me na ramenima i bio sam junak dana.
Po doseljenju u grad započeo sam četvorogodisnje školovanje u takozvanoj pripremnoj osnovnoj skoli, gde sam se spremao za višu skolu ili Realnu gimnaziju. U tom razdoblju nastavljali su se moji dečački napori i podvizi kao i nevolje. Između ostalog, pročuo sam se kao jedinstveni šampion u hvatanju vrana u našem kraju. Način na koji sam ih hvatao bio je vrlo jednostavan. Otišao bih u šumu, sakrio se u žbunje i podražavao vranin zov. Obično bih dobijao po nekoliko odziva i ubrzo bi neka vrana dolepršala do mene u šiblje. Posle toga jedino je trebalo da bacim komadić kartona da bih privukao njenu pažnju, skočim na noge i ščepam je pre nego što ona uspe da se iščupa iz grmlja. Νa taj način bih uhvatio onoliko vrana koliko bih želeo.

Ali jednom prilikom dogodilo se nešto što me je nateralo da ih počnem poštovati. Uhvatio sam divan par vrana i pošao sam kući sa prijateljem. Na izlazu iz šume sjatilo se hiljadu vrana, dižuci užasnu graju. Kroz nekoliko minuta ptice stadoše da nas gone i ubrzo nas opkoliše. Zabava je trajala dok iznenada nisam dobio udarac u potiljak od koga sam pao. A onda su me žestoko napale. Morao sam da pustim one dve ptice i bio sam srećan kada sam mogao da se pridružim drugu koji se sklonio u pećinu.

U školskoj učionici je bilo nekoliko mehaničkih modela, koji su me interesovali i usmerili moju paznju na vodene turbine. Mnoge od njih sam konstruisao i uživao u njihovom radu. Kako je neobičan bio moj život može se videti iz ovog slučajnog događaja. Moj ujak nije mario za ovu vrstu razonode i više puta me je prekorevao. Bio sam očaran opisom Nijagarinih vodopada koji sam pažljivo pročitao – a u mašti sam zamislio veliki točak koji pokreću ovi slapovi. Rekao sam ujaku da cu otići u Ameriku i tamo ostvariti svoj projekat. Trideset godina kasnije, video sam kako se moje ideje ostvaruju na Nijagari i divio se nedokučivoj tajni uma.

Napravio sam raznorazne naprave i majstorije a među njima su bili najbolji lukovi za strele. Kada bih odapeo svoju strelu ona bi nestajala iz vidokruga i sa male razdaljine bi probila debelu dasku od jednog inča. Pošto sam stalno zatezao lukove, koža na mom stomaku je ojačala i postala slična krokodilskoj pa se često pitam da li možda zahvaljujući ovoj vežbi čak i danas mogu da varim i kamenje. Isto tako, ne mogu da prećutim svoje igrarije sa praćkom, sa kojom sam zapanjivao gledaoce na hipodromu. Evo, spomenuću jedno od mojih junačkih dela sa tim antičkim ratnim oružjem koje ce se čitaocu učiniti gotovo neverovatnim. Vežbao sam dok sam se šetao sa ujakom pored reke. Sunce je bilo na zalasku, a pastrmke su bile razigrane i s vremena na vreme poneka bi iskočila iz vode, a njeno svetlucavo telo bi se oštro ocrtalo na isturenoj steni na drugoj strani obale.

Naravno, svaki bi dečak mogao da pogodi ribu pod takvim uslovima, ali sam ja preuzeo na sebe teži zadatak i do najsitnijih pojedinosti ispričao ujaku šta smeram. Nameravao sam da iz praćke hitnem kamen tako da pogodim ribu, pribijem je uz stenu i presečem nadvoje. Rečeno – učinjeno. Ujak me je pogledao preplašeno i uzviknuo gotovo van sebe: “Vade retro Satanas!” i tek posle nekoliko dana je ponovo progovorio sa mnom. Ostali uspesi, ma koliko bili veliki, pašće u zasenak, ali ja osećam da mogu mirno da se odmaram na svojim lovorikama hiljadu godina…

Tesla je prvi put čuo za Nijagarine vodopade još u takozvanoj pripremnoj osnovnoj školi koju je pohađao u Gospiću od 1866. do 1870. U toj školi je dobio prva znanja iz oblasti mehanike, koja ga je izuzetno zaiteresovala. Pogotovo je bio zainteresovan za hidrauliku i upotrebu vodenih turbina. O opisu Nijagarinih vodopada, koji je našao u nekoj knjizi, kasnije je zapisao:

„Bio sam očaran opisom Nijagarinih vodopada koji sam pažljivo pročitao – a u mašti sam zamislio veliki točak koji pokreću ovi slapovi. Rekao sam ujaku da ću otići u Ameriku i tamo ostvariti svoj projekat. Trideset godina kasnije, video sam kako se moje ideje ostvaruju na Nijagari i divio se nedokučivoj tajni uma.“

Nijagarini vodopadi, danas nacionalni park, se nalaze u Severnoj Americi, na granici između Sjedinjenih Američkih Država i Kanade. Oni su deo reke Nijagare koja je dugačka 56 kilometara. Na svom kratkom toku ova reka ima ukupan pad od 99 metara, a prave atrakcije, vodopadi i brzaci, protežu se na 13 kilometara dužine ove reke.
Tri vodopada ustvari čine Nijagarine vodopade. Jedan manji Nevestin veo je jednom stenom, ostrvo Luna, odvojen od većeg koji nosi ime Američki vodopad. Treći najveći Kanadski vodopad takođe se naziva i Konjska potkovica zbog svog karakterističnog izgleda. Ova dva manja koja pripadaju Sjedinjenim Državama odvojeni su od Kanadskog vodopada ostrvom Koza. Sva tri vodopada imaju prubližno iste visine oko 55 metara, ali Američki vodopad ima širinu 328 metara a  Kanadski duplo više, 675 metara. Veličanstvenu sliku, koju ogromna količina vode padajući stvara i od siline pada pretvara vodu skoro u paru raspršujući je na sitne kaljice, svake godine vidi oko 15 miliona ljudi.

Ogromni potencijal, koji ovi vodopadi poseduju, oduvek je privlačio ljude  da ga iskoriste. Prvi napor ka tome je učinjen još davne 1759. godine kada je izvesni Daniel Jončers sagradio mali kanal iznad vodopada koristeći ga za pokretanje svoje pilane i tako direktno koristio mehaničku snagu vode. Ipak, sve do 1881. godine, takvi kanali nisu se koristili za proizvodnju električne energije.
Tada je prvi značajni poduhvat elektrifikacije Nijagarinih vodopada izveo Džejkob Šulkof. Pomoću snage prirode proizvedeno je dovoljno električne energije za osvetljavanje vodopada i obližnjeg sela. Za tu svrhu, odnosno za proizvodnju i prenos, korišćena je jednosmerna struja (DC–direct current), i iz tog razloga je upotreba električne energije ograničena na maksimalne udaljenosti do 3 kilometara od elektrane. Dugo je traženo rešenje ovog problema, a jedno vreme je bila aktuelna i nagrada od 100 000 dolara za onog ko bi rešio problem prenosa električne energije na veće daljine.

Zahvaljujući Teslinom pronalasku polifaznog sistema naizmeničnih struja (AC- alternating current), mogućnosti korišćenja značajnog potencijala ovog prirodnog rudnika snage su se višestruko povećale.
Sam Tesla je bio mnogo uzbuđen zbog mogućnosti da mu se ostvari san iz detinjstva. Svom rođaku po majci, Simi Majstoroviću, je u to vreme (2. januara 1893.) napisao u pismu: “Radim da bi uzeli moj sistem motora u velikim transmisijama sile na Nijagari koji se sad izvode, a pun sam nade da hoće.”

Te iste 1893. godine posle Svetske izložbe u Čikagu, doneta je odluka o načinu iskorišćavanja hidropotencijala Nijagarinih vodopada. To je bila ujedno i odluka kojoj se i sam Tesla nadao. Međunarodna komisija za Nijagarine vodopade, na čijem čelu je bio čuveni fizičar Lord Kelvin, je 1893. godine prihvatila ponude kompanija koje su predložile upotrebu Teslinog polifaznog sistema.

Prva elektrana izgrađena je oko 2.5 kolometara uzvodno od vodopada. Avgusta 1895. godine ova elektrana je isporučila prvu električnu energiju do susednog grada Nijagarini vodopadi. Pravi podvig ovih pionira je zabeležen odmah sledeće godine. Pošto je Vestinghausova kompanija angažovana na implementaciji sistema prenosa, zasnovanog na sistemu naizmeničnih struja, uspostavljen je dalekovod do grada Bafala.

Udaljenost je bila 35 kilometara od elektrane. Korišćeni su transformatori snage oko jedan megavat, a napon na dalekovodima je iznosio jedanaest hiljada volti. Šesnaestog novembra 1896. oko ponoći u Bafalu je stigla prva količina električne energije. Ovo je predstavljalo prvi prenos električne energije na daljinu u komercijalne svrhe. Reporter lokalnih novina Niagara Falls Gazette izvestio je toga dana:

“Uključenje prekidača u velikoj elektrani na Nijagari zatvorilo je električno kolo što je prouzrokovalo da reka Nijagara poteče uzvodno.”
Prvu snagu isporučenu Bafalu, 750 kilovata, dobila je gradska železnička kompanija, ali  je ubrzo lokalna električna kompanija dobila pet puta veće porudžbine od stanovnika Bafala. Broj generatora se kasnije povećao, u narednih pet godina, na deset od prvobitnih tri, a mreža se produžila do Njujorka. Električna mreža se širila gradom, a Brodvej je sijao obasjan električnim svetiljkama napajanih naizmeničnom strujom. Čak je i Edisonov DC sistem u Njujorku uglavnom zamenjen.

Ipak, nije sve bilo na mestu. Mukotrpni sukobi Vestinghausove i Edisonove kompanije osiromašile su obe strane i Džordž Vestinghaus se obratio Tesli za pomoć. Naime, Nikola Tesla je, prema ugovoru o prodaji patenata sačinjenom sa Vestinghausom, trebao da dobija po 2.5 dolara za svakih 750 vati koji bi potekli iz njegovih izuma. Ovo bi značilo bankrot ionako dosta osiromašenog Vestinghausa. Tesla je svoj ugovor pocepao u znak zahvalnosti čoveku koji je razumeo njegovo vizionarstvo. Iako je bio jednako zaslužan za uspeh Nijagare, plodove svoga rada nije mogao da ubira. Kasnije u životu ta vrsta priznanja, kada je i sam bio u finansijskim problemima, bi mu dobro došla.
Danas na Nijagari, koja je u svetskim razmerama među većim izvorima hidroelektrike,  postoji više elektrana, kako na kanadskoj tako i na američkoj strani. Ukupna proizvodnja dostiže brojku od 4.4 miliona kilovata električne energije. Na Nijagarinim vodopadima se na američkoj  strani, sa pravom, nalazi spomenik Nikoli Tesli, identičan onom ispred Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu. Povodom 150 godina od rođenja ovog istaknutog naučnika kanadske vlasti su prihvatile predlog crkve Svetog Đorđa, koja se nalazi u Ontariu, da i na svojoj strani postave spomenik ovom vrhunskom čoveku, jednom od titana među naučnicima.

Najznačajniji izumi

Nikola Tesla je zahvaljujući svojim izumima postao svetski naučnik. Koliko je tačno Teslinih pronalazaka bilo izlišno je govoriti. Neki izumi su naišli na razumevanje patentne komisije i bili zavedeni u američkom patentnom zavodu. Međutim dosta njih je ostalo nepatentirano.
Tesla se bavio elektrotehnikom u raznim oblastima, gde god je postojala i najmanja mogućnost za njenu primenu. Zbog toga postoji raznovrsnost oblasti Teslinih pronalazaka. Tu spadaju najpre elektrotehnika, a odmah zatim i mašinstvo. Teslini pronalasci su takođe bili primenjivani i u oblastima telekomunikacija i medicine.

Neki od najpoznatijih izuma su: Teslin transformator (i generator) struja visoke frekvencije, poznat kao Teslin oscilator; indukcioni motor (poznat kao asinhroni motor); teledirigovani čamac (čamac sa daljinskim navođenjem); sijalice; prenos električne energije na daljinu bežičnim purem.

Svakako najveći doprinos elektrotehnici je iz oblasti energetike. Tesla je izmislio naizmeničnu struju.

Naizmenična struja ima velike prednosti nad jednosmernom. Jedna od prednosti jeste smanjenje gubitaka prilikom prenosa električne energije od elektrana do krajnjih potrošača, što je veoma važno. Gubici u prenosu zavise od kvadrata jačine struje, odnosno gubici rastu sa kvadratom struje. Zato je potrebno imati što manju struju kroz prenosnu mrežu. Naizmeničnu struju je najlakše umanjiti ugradnjom transformatora koji podižu napon, a samim tim smanjuju struju, jer njihova snaga zavisi od proizvoda napona i struje.

Tesla je uzeo tri kalema i prostorno ih pomerio za trećinu kruga, tako da je dobio sistem prikazan na sledećoj slici.
Kroz te kalemove je propustio svoju naizmeničnu struju. Da bi video šta je uradio, uzeo je jedno jaje (veštačko naravno) i stavio ga unutar sistema. Jaje je počelo da rotira oko svoje aksijalne ose i to na svom vrhu. Ovakav sistem tri kalema se naziva trofazni sistem.Trofazni sistem naizmeničnih struja najlakše stvara obrtno elektromagnetno polje, na čijem principu i danas rade asinhroni (indukcioni) motori, koji ne moraju imati provodnike na svom rotoru.

Kako naizmenična struja menja svoju vrednost tokom vremena, ona je u jednom trenutku jednaka nuli. Ova činjenica olakšava isključenje struje, što je takodje bitno za očuvanje opreme, jer struje mogu biti veoma velike. Inače, struja u toku jedne periode (koja traje 20ms ili pedeseti deo sekunde) tri puta bude jednaka nuli.

Kao „drugi“ bitan pronalazak, isto toliko važan, jeste Teslin indukcioni motor, danas poznatiji kao asinhroni motor. Motor ima ulogu da električnu energiju koju dovodimo na krajeve njegovog statora, pretvori uz pomoć elektromagnetnog obrtnog polja u mehaničku energiju koja se manifestuje obrtanjem rotora.

Kako asinhroni motor radi?

Vrlo jednostavno. Na kralemove statora se dovodi naizmenična struja koja stvara promenljivo elektromagnetno polje. Kada se neki provodni element (parče gvoždja, bekarni provodnik idr.) nađe u promenljivom elektromagnetnom polju na njegovim krajevima se indukuje elektromotorna sila (ems) i kroz njega protiču struje. Kada kroz provodnik protiče struja, na njega deluje sila koja teži da ga pomeri. Ovo se upravo odigrava u gvožđu i na provodnicima.

Zašto je Teslin indukcioni motor tako poseban?

Poseban je zato što na njegovom rotoru nema namotaja (kao i na modelu Teslinog jajeta), a rotor se ipak okreće.

Dakle, Teslin indukcioni motor se sastoji od:

-         magnetskog kola (gvožđe statora i rotora),

-         električnog kola (bakarni namotaji na statoru).

Prvi Teslin indukcioni motor bio je dvofazni i bez žlebova po unutrašnjem obimu statora. Ovo nije bilo dobro, jer sva sila koja je trebala da pokreće rotor delovala je na provodnike umesto na magnetno kolo rotora. To je bio veliki problem, jer  te sile nisu male. Ovaj teslin motor bio je napajan, u početku, bio napajan naizmeničnom strujom od 133Hz. Bio je konstruisan sa istaknutim polovima. Sa Vestinghausom je sklopio ugovor od 250 000$ + 2,5$/KS (dolara po konjskoj snazi). Naravno, ovo nije dugo trajalo, pa je Tesla morao da se odrekne dodatka od 2,5$/KS na zahtev (molbu) Vestinghausa koji je već počeo da grca u dugovima.

Danas se asinhroni motori izrađuju za velike opsege snaga i brzina. Mogu biti snage do nekoliko desetina MW, a brzina obrtanja može dostići brzine od približno 3000 obrtaja u minuti. Bitna osobina ovih motora je u tome što povlače iz mreže od 6 do 10 puta veće struje od nominalne koju ima pri stalnom radu. Ovo je veoma težak udar za mrežu. Zato se asinhroni motori puštaju u rad preko nekih dodatnih uređaja. Savremeni asinhroni motori se sada izrađuju uglavnom kao trofazni. Oko 99% motora danas u svetu su trofazni i jednofazni asinhroni motori. Pored asinhronog motora sa kaveznim rotorom, postoji i motor sa namotanim rotorom koji ima namotaje od bakra na svom rotoru.
Nakon raskida ugovora sa Vestinghausom, Tesla počinje rad u oblasti struja visokih frekvencija.

Napravio je kalem sastavljen od nekoliko rezonantnih oscilatornih kola. Tesla je konstruisao mnogo različitih oscilatora koji se dosta razlikuju u konstrukciji.
Prvi teslin kalem je bio napracvljen od staklene posude dimenzija 6 x 8 inča sa 60 do 80 navojaka. U se nalazi primar koji se sastoji od 8 do 10 navojaka, i cela kombinacija je potopljena u posudu sas mineralnim uljem.

Na osnovu ranijih istraživanja drugih naučnika, Tesla je razvio seriju različitih kalemova koji su davali struju visokog napona i visoke frekvencije. U većini svojih eksperimenata koristio je mašine koje je sam izumeo. Prvi kalemovi su radili na principu proboja u zoni električnog luka (vazdušni prostor koji se na slici 6 nalazi između kuglastih elektroda). Ovo se isto može postići primenom Ramkorfovog kalema, dva kondenzatora i još jednog specijalno konstruisanog namotaja između čijih krajeva se dešava proboj.
Ramkorfov kalem se napaja iz glavnog izvora i na njegove krajeve su redno vezana dva kondenzatora. Ispred njih, a paralelno Ramkorfovom namotu nalazi se prostor električnog luka. Elektrode na kojima se ovija električno pražnjenje su najčešće u obliku kugli, mada je Tesla koristio razne oblike elektroda (šiljak, ploča). Kondenzatori su napravljeni od pokretnih ploča koje su potopljene u ulje. Što su ploče bile manje to je pražnjenje bilo učestalije. One su, takođe, smanjivale i veliku samoinduktivnost sekundarnog namota.
Kondenzatori su zatim vezani na po jedan primar, drugog, specijalno dizajniranog namota. Oba primara imaju po 20 navojaka gumom izolovane žice. Sekundar ima 300 navojaka svilom izolovane žice.

Kasniji Teslini oscilatori su bili veći, i radili na mnogo većim naponskim nivoima. Kondenzatori su bili veći i potopljeni u ulje kako bi se umanjila korona. Ulje je koristio i kao izolaciju namota transformatora.

Moderni oscilatori koriste bifilarno motane namotaje na vazdušnom jezgru. Ovaj rezonantni transformator generiše vosoki napon na radio frekvencijama. Namotaj dostiže veliki napon koristeći energiju jednog rezonantnog kola (primara) prenoseći je na drugo rezonantno kolo (sekundar). Takođe, moderan Teslin oscilator je dizajniran da generiše dugačke električne lukove, dok je Teslin prvi oscilator bio konstruisan za bežičnu komunikaciju  i prenos snage.

Tesla se dosta bavio radio tehnikom. Jedan od bitnijih radova bila je eliminacija smetnji u radio vezama. Tesla je znao da se prirodne i veštačke smetnje prostiru kroz zemlju i vazduh na potpuno isti način, i da i jedne i druge mogu da generišu i horizontalne i vertikalne elektromotorne sile (ems). U vazduhu se potencijal povećava oko 50V po stopi u vertikalnom pravcu, i zato nastaje naponska razlika od 20 ili čak 40000V između gornjeg i donjeg kraja antene. Mase naelektrisane atmosfere koje su stalno u pokretu izazivaju struju u provodniku koja nije ujednačena, već prilično haotična, što proizvodi impulsni šum u osetljivoj telefonskoj slušalici. Što je viši terminal i veći prostor ispunjen žicama efekat je jači. Taj efekat je čisto lokalnog karaktera i malo ima veze sa pravim problemom.

Godine 1900. Tesla je usavršavao svoj bežični sistem, a jedan model aparata je imao 4 antene. Antene su pažljivo podešene na istu frekvenciju i paralelno povezane u cilju povećanja prijema iz bilo kog pravca. Kada je pokušao da utvrdi poziciju izvora prenesenih impulsa, svaki dijagonalno postavljen par bio je posebno vezan serijski sa primarnim kalemom za pobuđivanje kola detektora. U prvom slučaju zvuk u telefonu je bio dosta jak, dok ga u drugom slučaju uopšte nije bilo kao što je Tesla i očekivao. Dve antene su neutralizovale jedna drugu, ali su se statičke smetnje javljale u oba slučaja.

Korišćenjem prijemnika koji su uzemljeni na dva mesta, smetnje koje su posledica naelektrisanja vazduha poništavaju se, a podložnost ostalim vrstama smetnji redukuje se na polovinu zbog usmeračkih karakteristika kola.

Tesla je 1896. godine konstruisao jedan uređaj koji je mogao da obavlja više operacija. Taj uređaj se prvi put pojavio 1898. godine i izazvao je najveću senzaciju kao nijedan njegov izum do tada. To je bio brodić na daljinsko upravljanje bez žica. Njime se upravljalo sadejstvom više kola, tako da je svaka interferencija bila isključena. Najčešće je koristio prijemna kola u obliku petlji kondenzatora.

Tih dana konstruisan je još jedan teleautomatski brod. Kretanje broda se kontrolisalo pomoću više zavojaka postavljenih u utrobu broda koji je potpuno hermetički zatvoren i mogao je da zaroni. Aparatura koju je konstruisao bila je slična kao i u prvoj verziji broda, samo sa malim dodacima.

Tesla je dosta radio na sistemu za bežični prenos električne energije, tj. na prenos električne energije kroz prirodni medijum (zemlja, vazduh). Te eksperimente je obavljao u svojoj laboratoriji u Kolorado Springsu.

Tesla je adaptirao jedan od svojih prijemnih transformatora u nameri da eksperimentalno odredi električni potencijal Zemljine kugle i da odredi njegove učestale i slučajne promene. U sekundarno kolo transformatora bila je uključena specijalna naprava koja se sama vraća u početno stanje, a upravlja radom registrujućeg instrumenta. Primarno kolo je bilo jednim krajem spojeno sa zemljom i sa jednim uzdignutim krajem čija se kapacitivnost može podešavati. Promene potencijala su izazivale električne udare na primaru, oni su proizvodili struje u sekundarnom kolu, a srazmerno tim strujama delovao je registrujuči instrument preko svoje specijalne naprave. Utvrđeno je da Zemlja bukvalno treperi od električnih vibracije.

Tada je Tesla sa svojim pomoćnikom Levenštajnom ekspeimentalno dokazao postojanje stacionarni htalasa za koje je i sam mislio da tako nešto nije moguće. Dakle, naša planeta se i pored tako ogromnih dimenzija ponašala kao jedan provodnik ograničenih dimenzija. Ovo je bio osnov Teslinog razmišljanja o mogućnosti slanja telegrafskih poruka bez živa na bilo koju daljinu, pa čak i prenošenja energije u neograničenim količinama na bilo koju udaljenost na Zemlji i to bez ikakvih gubitaka.

Poslednji dani

Svoje poslednje godine Nikola Tesla je proveo kao i većinu svog života – radeći. Međutim, i dalje je stanovao u hotelu a od porodice najbliži mu je bio sestrić Sava Kosanović. Čovek bi pomislio da bi neko kao što je Tesla, koji je toliko učinio za čovečanstvo, bio dovoljno razuman da se obezbedi za starost. Taj koji tako misli ne zna kakav je Tesla čovek bio.
Svoje poslednje godine Nikola Tesla je proveo kao i većinu svog života – radeći. Međutim, i dalje je stanovao u hotelu a od porodice najbliži mu je bio sestrić Sava Kosanović. Čovek bi pomislio da bi neko kao što je Tesla, koji je toliko učinio za čovečanstvo, bio dovoljno razuman da se obezbedi za starost. Taj koji tako misli ne zna kakav je Tesla čovek bio. Njemu je sve drugo bilo preče od novca. On je bio taj koji se odrekao nadoknada na koje je po ugovoru sa Vestinghausom imao prava. Te nadoknade nisu bile nimalo naivne svote. Danas bi procenat tih nadoknada, koje je trebao da dobija na osnovu prava na patente, mogao da izgradi ogromnu finansijsku imperiju. Međutim, čak i kada je u poznim godinama svog života ostao bez sredstava za život teško su ga ubedili da prima skromnu penziju od jugoslovenske vlade. Bio je isuviše ponosan za tako nešto.

Ipak, Tesla nije klonuo duhom i nije se isključivao iz javnog života. Koristio je pojedine prilike u kojima se obraćao javnosti, pre svega jugoslovenskoj. Iskreno i javno se zalagao se za zajedništvo Srba, Hrvata i Slovenaca kako u domovini tako i u Americi.

Drugi Svetski rat je počeo kada je Tesla imao osamdeset i tri godine. Naučnik je tada svoju intelektualnu snagu usmerivao ka angažovanosti oko međunarodnih političkih problema. Aprila 1942. se preko Save Kosanovića obratio javnosti pismom ”Mojoj braći u Americi”. U pismu je pozvao sve jugoslovenski orjentisane narode u Sjedinjenim državama da se odazovu pozivu predsednika Ruzvelta da bi se ispunio ratni plan proizvodnje. Apel je naišao na odziv i podrsku svih ljudi kojima je bio upućen.

Te iste 1942. godine Tesla se poslednji put pojavio u javnosti.

Naime jugoslovenski kralj Petar II Karađorđević je juna te godine bio u Vašingtonu u poseti američkom predsedniku, tražeći pomoć za borbu protiv okupatora. Kako je želeo da se sretne sa Teslom otputovao je u Njujork gde je Društvo američkih prijatelja Jugoslavije kralju priredilo prijem. Tesla je bio pozvan, ali nije mogao da dođe zbog bolesti. Zato je kralj došao u njegov apartman u hotel Njujorker. Nakon posete mladi kralj je u svom dnevniku da su tesline reči bile dirljive i da su obojica plakali. Nakon toga Tesla je ostao potpuno sam sa svojim spisima. Umro je sedmog januara 1943. godine u osamdeset šestoj godini života, od posledica srčanog tromba. Par dana po Teslinoj smrti, Informacioni centar Jugoslovenske kraljevske vlade izdao je saopštenja o smrti dajući  sažet prikaz Teslinih dostignuća i protokol službe i sahrane. Govor, koji je napisao Luj Adamič, gradonačelnik Njujorka je pročitao u direktnom prenosu Radio Njujorka 10. januara 1943. godine.
Posmrtni ostaci Nikole Tesle preneti su na groblje Kempbel. Protokol je predvideo da se opelo održi 12. januara u katedrali Sv. Jovana Bogoslova. Biskup Mening je održao uvodnu i poslednju molitvu na engleskom jeziku. Opelo je u ime Srpske pravoslavne crkve i odsutnog vladike Dionisija, poglavara SPC u SAD, nastavio na srpskom jeziku prota Dušan Šukletović, starešina hrama Sv. Save u njujorškoj parohiji. Ožalošćeni članovi porodice, prisutni na sahrani, bili su Sava Kosanović i Nikola Trbojević.

“Izumitelji, Nobelovci, vodeći ljudi u oblasti elektrotehnike, visoki zvaničnici jugoslovenske Vlade i Njujorka i muškarci i žene koji su se istakli u mnogim drugim poljima odali su počast Nikoli Tesli ocu radija, modernog načina proizvodnje i prenosa električne energije”   The New York Times 13.januar 1943. godine

Nekoliko dana kasnije Teslini posmrtni ostaci su kremirani. Urna sa pepelom ovog velikog naučnika je 1957. godine prenesena u Beograd nakon čega je, po želji Tesline familije i konsultacija sa profesorom Veljkom Koraćem, smeštena u muzej Nikole Tesle gde se i danas nalazi.
Šarlota Mužar

…Te jeseni, dok je Sava N. Kosanović bio u bolnici zbog hitne operacije slepog creva, Tesla je pozvao njegovu kancelariju. Kasnije sam saznala za Teslin običaj da se javlja telefonom nećaku na njegov stan u hotelu „Navaro“ u svako doba noći. Tesli je hitno bio potreban novac. Njegov glas zvučao je starački, iscrpljeno, drhtavo i kao iz daljine. Rekao je da će mu biti dovoljno 50 dolara. Sutradan, kada sam stigla u hol hotela

New Yorker, pozvala sam Teslu. Posle dužeg vremena i mnogo zvonjenja telefonista

mi je rekao: „Molim vas, budite strpljivi. Ponekad je dr Tesli potrebno dosta vremena da odgovori“. Konačno sam čula njegov glas, istovetan kao prethodnog dana, koji je rekao „zdravo“ i pozvao me da se popnem u njegovu sobu, pošto sam objasnila svoje prisustvo.

Na neki način, to me je iznenadilo. Očekivala sam da će zatražiti da ostavim novac na recepciji ili da ga pošaljem po portiru, jer sam čula da je živeo usamljenički.

Njegov apartman se nalazio na kraju hola na 33. spratu. Zakucala sam i pozvao me je da uđem. Preda mnom je sedeo na krevetu Nikola Tesla. Izgledao je mnogo slabiji nego na fotografijama snimljenim prilikom posete kralja Petra nekoliko meseci ranije. Bio je u pižami. Imao je retku, potpuno belu kosu s razdeljkom na sredini. Njegovo lice je bilo ispijeno, delovao je sasvim izmršavelo. Oči su mu bile prodorno oštre. Njegov krevet je bio staromodan, čini mi se od mesinga. Između nas je stajao staromodni, okrugli

trepezarijski sto, prekriven papirima izabeleškama. Predstavila sam se i ponovo objasnila

svoj dolazak. Rekao je „dobro“, i pokretom ruke pokazao da ostavim koverat na sto, što sam i učinila. Zastala sam za momenat i upitala da li mu bilo šta treba i da li bih ja mogla nešto da učinim za njega. Rekao je: „Ne, veliko vam hvala, gospođice“. Nerado sam ga napustila…

Ilija Obradović

…Ali dve sačuvane stvarčice koje smo u kasi pronašli ostavile su na nas dubok utisak. Pronašli smo ih na kraju pregleda kase. Po spoljnem izgledu nisu bile privlačne i gubile su se među raskošnim ordenjem i velikim diplomama na pergamentu. To su bila dva mala paketića. Jedan od masne hartije vezan starim, više puta nastavljenim kanapom. Otvarali

smo ga više reda radi nego što smo očekivali da nađemo neki važan predmet.

Pri otvaranju prvo su se pojavili krajevi bakarnih žica, a potom jedan ceo gvozdeni prsten oko koga je pravilno bilo namotano šest kalema od bakarne žice izolisane pamučnom izolacijom koja je već dobila crnu boju od starosti. To je bio stator prvog indukcionog motora na svetu. Prvi Teslin revolucionarni izum, simbol početka elektrifikacije — početka Teslinog plodonosnog rada za dobro čovečanstva. Sačuvao ga je za uspomenu.

Vidi se da ga je mnogo puta otvarao, mnogo puta gledao. Drugi paketić bio je svežanj hartije sa grbom hotela u kome je stanovao. Ali hartija nije stara. Bela je i sva je ispisana

Teslinom sigurnom rukom. Vide se gotovo isključivo brojevi, i to petocifreni, desetocifreni pa i petnaestocifreni. Ne možemo da nađemo ni početak ni kraj. Listovi su ispreturani i vidimo samo da se radi o računu električnog punjenja elektrona sa velikim brojem decimala. Najzad, nalazimo i naslovnu stranu na kojoj piše: „Poslednja izračunavanja“. Saznali smo da se sa ovim beleškama u ruci ugasio Teslin život. Radio je do poslednjeg dana, do poslednjeg daha. Tako smo našli gotovo u isto vreme simbole početka i završetka Teslinog velikog dela…

IVO ANDRIĆ

U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u u Višegrad. U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije.

Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš. Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika.

Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije.  Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi.

Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom Ex Ponto biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“ objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum.

Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice,  družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza“.

S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču „Ćorkan i Švabica“. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine štampa još dve pripovetke („Za logorovanja“ i „Žena od slonove kosti“), ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“ i nekoliko književnih prikaza. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove godine Andrić je objavio nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju među njegova najznačajnija prozna ostvarenja: „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i „Dan u Rimu“. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje  pripovetke „Mara milosnica“ i „Čudo u Olovu“. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu  Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka i čitajući korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku.  S proleća 1928. godine premešten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje priče „Olujaci“, „Ispovijed“ i „Most na Žepi“. Sredinom sledeće godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a u Srpskom književnom glasniku pojavljuje se njegov esej „Goja“. Već 1. januara 1930. godine u Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Te godine objavljuje esej o Simonu Bolivaru, priču „Kod kazana“ i tekst „Učitelj Ljubomir“. U Beogradu sledeće godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampaju „Anikina vremena“, a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis „Portugal, zelena zemlja“. Godine 1932. Andrić objavljuje pripovetke „Smrt u Sinanovoj tekiji“, „Na lađi“ i zapis „Leteći nad morem“. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku „Napast“ i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike: „…Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju“. Sledeće godine unapređen je za savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Štampa pripovetke „Bajron u Sintri“, „Deca“, esej „Razgovor s Gojom“ i jedan od svojih značajnijih književnoistorijskih tekstova – „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Tokom sledeće godine Srpska književna zadruga štampa drugu knjigu Andrićevih pripovedaka koja, među onima koje su objavljivane u časopisima, sadrži još i priče „Mila i Prelac“ i „Svadba“. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden  velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskom službom, Andrić tokom ove godine objavljuje priče „Trup“ i „Likovi“, a iste godine u Beču, prikupljajući građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine – Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića.

Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša“ i zapisi „Staze“ i „Vino“ izlaze u Srpskom književnom glasniku tokom 1940. godine. U rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku: „…Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja…“ Njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin.  Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njjihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju.  Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Odbija, takođe, da Srpska književna zadruga za vreme dok „narod pati i strada“ objavi njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončava i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.

Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke  „Zlostavljanje“ i „Pismo iz 1920. godine“. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče „Bife Titanik“ (1950), „Znakovi“ (1951), „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“ (1952), „Aska i vuk“, „Nemirna godina“, „Lica“ (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju , a  pripovetka „Igra“ pojavljuje se 1956. godine.

Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju – Milicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan – u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke „Panorama“, „U zavadi sa svetom“ i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu  Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj čaršiji“.

„Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Besedom „O priči i pričanju“ u kojoj je izložen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961. godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko tridest jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruženih izdavača (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Državna založba Slovenije) izlaze prva Sabrana dela Ive Andrića u deset tomova. Naredne godine boravi u Poljskoj gde u Krakovu biva promovisan za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta. Piše veoma malo, ali se njegove knjige neprekidno preštampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine Andrićeva žena Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom.

Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana.

MILEVA MARIĆ AJNŠTAJN

Mileva Marić je rođena u bogatoj porodici u Titelu u Vojvodini (tada deo Austro-Ugarske) kao najstarija od troje dece porodici oficira austro-ugarske vojske. Prilikom rođenja Milevi je iščašen kuk, tako da joj je leva noga bila kraća. Ubrzo nakon njenog rođenja, njen otac je završio vojnu karijeru i dobio je posao u sudu u Rumi, a kasnije u Zagrebu. Mileva je imala mlađu sestru Zorku (rođenu 1883) i brata Miloša (rođenog 1885).

Mileva je 1886. godine krenula u žensku gimnaziju u Novom Sadu, a 1888. je prešla u gimnaziju u Sremskoj Mitrovici, gde je maturirala 1890. kao najbolja u razredu iz matematike i fizike. Od 1890. je pohađala Kraljevsku srpsku školu u Šapcu. Kada se preselila u Zagreb, dobila je specijalnu dozvolu da bi išla u školu u koju su išli samo dečaci.

U leto 1896. upisala je studije medicine na Univerzitetu u Cirihu. U oktobru se prebacila na Državnu politehničku školu na studije matematike i fizike. Ona je bila tek pet žena koja je bila primljena u ovu školu. Jedan on njenih kolega na predavanjima iz fizike je bio Albert Ajnštajn, koji je tada imao 17 godina. Prve dve godine studiranja su bile vrlo uspešne za Milevu. Jedan semestar je provela u Hajdelbergu. Dok je bila odsutna dopisivala se sa Albertom, koji joj je napisao da mu nedostaje. U Cirih se vratila 1899. i njihova veza je planula. Milevini roditelji se nisu protivili toj vezi, pošto su znali da su njene šanse za brak bile male zbog njene bolesti. Međutim, Ajnštajnovi roditelji su se protivili jer je bila starija od njega 3 i po godine i nije bila Jevrejka.

Uprkos obećavajućem početku studija, Milevin uspeh je počeo da slabi. U leto 1900. nije položila svoje završne ispite. Iako je i Milevin i Albertov prosek bio manji od potrebnih 5,0, Albertov prosek 4,9 je bio zaokružen na 5,0, ali za Milevinih 4,0 je najviše zaslužna slaba ocena 2,5 iz teorije funkcija. Ajnštajn je diplomirao i otišao kući za raspust. Mileva je ostala u Cirihu, radeći kao laboratorijski asistent i pripremala se da ponovo izađe na ispite. Mileva i Albert su se ponovo sastali na jezeru Komo. Nekoliko nedelja kasnije Mileva je otkrila da je trudna, a u julu 1901. je opet pala na ispitima. Te jeseni Ajnštajn je dobio slabo plaćeni posao nastavnika na zameni u Šafhauzenu.

U Novom Sadu, krajem januara ili početkom februara 1902. Mileva je rodila kćerku Liserl. U svojoj 27. godini, sa nezavršenim fakultetom i vanbračnim detetom, počela je da se oseća kao sramota za porodicu. U međuvremenu, Albert je u dobio posao u patentom zavodu u Bernu. Albert i Mileva su se venčali u Bernu 6. januara 1903. Neko vreme pre venčanja Liserl je obolela od šarlaha. Nije poznato da li je umrla ili je data na usvajanje. Kada se Mileva pridružila Albertu u Bernu, dete nije bilo sa njom. Njihov brak je funkcionisao tako što je Albert šest dana nedeljno provodio u patentnom zavodu, slobodno vreme je posvećivao fizici, a Mileva je pokušavala da se nosi sa gubitkom deteta i neuspehom na fakultetu. Ipak, brak je krenuo na bolje kako je Albert dobio povišicu i rođenjem sina Hansa Alberta. Ajnštajn je 1905. objasnio fotoelektrični efekat, a 1908. je dobio licencu za rad na univerzitetu u Bernu. Sledeće godine je dao otkaz na Univerzitetu u Bernu i patetnom zavodu i prihvatio je mesto vanrednog profesora teorijske fizike na Univerzitetu u Cirihu.

Ajnštajn je počeo da se dopisuje sa bivšom devojkom, pa je njihov brak zapao u krizu. Da bi vratio mir, otputovali su na odmor. Njihov drugi sin Eduard je rođen 1910.

Sledeće godine, Albert se sa porodicom preselio u Prag, gde je postavljen za redovnog profesora na Univerzitetu Karl-Ferdinand. Za Milevu je ovaj prelazak bio težak; kao Srpkinja je bila osetljiva na napetosti između nemačkih i čeških nacionalista, sa kojima sa kao Slovenka identifikovala. Ajnštajn se 1912. vratio u Cirih, što je bio potez za koji je Mileva verovala da će ojačati njihov brak. Ipak, Albert je pronašao novog saradnika za matematiku Marsela Grosmana. Takođe je imao novu ljubavnicu, rođaku Elzu Lovental. Ova kriza je došla u proleće 1914. kada je Albert prihvatio položaj stalnog člana prestižne Pruske akademije nauka, kao i mesto redovnog profesora na Univerzitetu u Berlinu. Mileva je ispočetka odbila da prati Alberta, pošto je Elza živela u Berlinu, ali su se ipak preselili. Albert je napravio spisak naredbi za Milevu, sa zapovestima kao što su „odgovaraj mi samo kada ti se obratim“. U julu 1914, dan pre izbijanja Prvog svetskog rata, Mileva je spakovala stvari i vratila se sa decom u Cirih.

Albert je ostao sa Elzom i dovršio Opštu teoriju relativnosti. Godine 1916. je zatražio razvod od Mileve, koja se razbolela od ovog zahteva. Dok je Mileva bila bolesna, njena mlađa sestra Zorka se brinula o deci, ali je Zorka doživela nervni slom, pa je sledeće dve godine provela u psihijatrijskoj klinici. Mileva je konačno pristala da Albertu pruži razvod 1918, a Ajnštajn se složio da Milevi da novac od bilo koje buduće Nobelove nagrade. Zvanično su se rastali 14. februara 1919, a Albert se oženio Elzom 2. juna 1919. Te godine savijanju svetlosti u gravitacionom polju za pomračenje Sunca je bilo glavni dokaz za Opštu teoriju relativnosti, što je Ajnštajnu donelo svetsku slavu.

Teško obolela sestra Zorka je doživela još jedan nervni slom, a prethodno je zapalila veliku količinu novca svojih ostarelih roditelja u Novom Sadu. Milevin otac Miloš je 1922. umro od moždanog udara, a Zorka je zakonski proglašena nesposobnom.

Iako je postao slavan zbog terorije relativiteta, Ajnštajn je dobio Nobelovu nagradu za fiziku za objašnjenje fotoelektričnog efekta. Ajnštajn zbog putovanja nije prisustvovao dodeli nagrade, pa mu je švedski ambasador tek 1923. dodelio nagradu, a Albert je novac prepustio Milevi. Mileva je uložila novac u tri stana u Cirihu, kao i za negu mlađeg sina Eduarda, koji je 1930. oboleo od šizofrenije. Ova decenija je za Milevu bila jako teška: Albert i Elza su zbog nacista emigrirali u Sjedinjene Države, Milevina majka je umrla na dočeku nove 1935. godine, a sestra Zorka je umrla 1938. godine. Stariji sin Hans Albert je sa svojom porodicom 1938. emigrirao u Sjedinjene Države, gde je njen najmlađi unuk Klaus Martin umro u roku od nekoliko meseci.

Mileva je zbog dugova nastalih zbog Eduardove bolesti morala da proda dve kuće, a pretila je opasnost da ostane i bez treće, pa se obratila Albertu za pomoć. Ajnštajn je preuzeo vlasništvo nadkućom, ali ju je 8 godina kasnije iznenada prodao za 85.000 švajcarskih franaka, pod uslovom da kupac dozvoli Milevi da ostane u kući. Međutim, na dočeku Nove godine, Milevi je iznenada dobila zvanično obaveštenje da je njen najam istekao. Jedan prijatelj joj jepokušao da produži boravak i otkriveno je da je kupčevih 85.000 franaka slučajno uplaćeno na Milevino ime. Albert je zahtevao da mu Mileva vrati novac i pretio je da će izbaciti Eduarda iz testamenta.

Tog proleća Milevi je pozlilo tokom jednog Eduardovog nasilnog napada, i onesvetila se. Umrla je u bolnici tri meseca kasnije, 4. avgusta 1948. i sahranjena je na ciriškom groblju Nordhajm. Za njen grob šira javnost je sanznala 2003. zaslugom Petra Stojanovića, osnivača Memorijalnog centra “Nikola Tesla” iz Sent Galena. Njen grob nema spomen ploču, a iznad njenih ostataka, leže ostaci još nekoliko ljudi.
Ovo je “zvanična” kratka biografija Mileve Marić, međutim sve se češće u poslednje vreme pojavljuju njeni radovi na teoriji relativiteta koje je radila za svog supruga smatrajući da su to njihova zajednička dostignuća. Nažalost ni naša javnost nije upoznata sa njenim radom pa kako da očekujemo to od drugih?

ALBERT AJNŠTAJN

Detinjstvo i srednjoškolsko doba

Albert je rođen 14. marta, 1879. godine, otprilike u 11.30 časova pre podne, u jevrejskoj familiji, nastanjenoj u gradu Ulm u oblasti Virtemberg, Nemačka, što je oko 100 km istočno od nešto poznatijeg Štutgarta. Njegov otac bio je Herman Ajnštajn, po zanimanju trgovac, koji se kasnije bavio elektrohemijskim poslovima, a majka mu je bila Paulina Ajnštajn, devojačko Koh. Oni su se venčali u Štutgart-Bad Kanštatu (Template:Jez-nem). Po Albertovom rođenju, njegova majka navodno je bila zaplašena, jer je mislila da je glava njenog novorođenčeta previše velika i da je loše oblikovana. Pošto je veličina njegove glave, čini se, bila manje vredna zapažanja kako je on bivao stariji, (što je očigledno sa svih Ajnštajnovih fotografija na kojima se vidi da mu je glava bila proporcionalna veličini tela u svim periodima života), ovu njegovu „osobinu“ na dalje su tretirali kao neku vrstu „benigne makrocefalnosti“ odnosno smatrali su da „proporcije njegove glave“ nisu ni u kakvoj vezi sa nekom eventualnom bolešću, niti da imaju bilo kakvog uticaja na njegove kognitivne-saznajne sposobnosti.

Još jedan, poznatiji, aspekt Ajnštajnovog detinjstva predstavlja činjenica da je on progovorio kasnije nego većina prosečne dece. Ajnštajn je sam tvrdio da nije progovorio pre svoje treće godine i da je i tada to nevoljko činio sve do uzrasta od devet godina (videti deo „Spekulacije i kontroverze“). Zbog ovog Ajnštajnovog zakasnelog razvoja govornih sposobnosti i njegove kasnije dečačke sklonosti da izbegava svaku temu u školi koja mu je dosadna, a da se intenzivno koncentriše samo na ono što ga interesuje, neki od njegovih poznavalaca iz tog vremena, kao na primer jedna porodična kućna pomoćnica, sugerisali su čak da je on možda „retardiran“. Ovo poslednje zapažanje nije, međutim, bilo i jedino u Ajnštajnovom životu koje je išlo za tim da mu se prikače nekakvi kontroverzni epiteti ili da se etiketira nekom „patološkom nalepnicom“ (videti opet „Spekulacije i kontroverze“). Pošto se niko od članova Albertove porodice nije strogo pridržavao jevrejskih verskih običaja, i za njega je bilo dozvoljeno da pohađa Katoličku osnovnu školu. Iako mu se u početku nisu baš sviđale sve lekcije koje je čuo u toj školi, a neretko ih je i preskakao, on je kasnije, na primer, često nalazio veliko zadovoljstvo i utehu u Mocartovim violinskim sonatama.

Kada je Ajnštajnu bilo pet godina, njegov otac mu je pokazao mali džepni kompas i Ajnštajn je tada shvatio da nešto u „praznom” prostoru deluje na magnetnu iglu kompasa, da bi kasnije ovaj doživljaj opisao kao najveći otkrivački događaj njegovog života. On je, zabave radi, pravio modele i mehaničke spravice pokazujući tako od malena velike tehničke i matematičke sposobnosti.

Počev od godine 1889, student medicine po imenu Maks Talmud (-{Max Talmud}- – kasnije: -{Talmey}-), koji je četvrtkom uveče posećivao Ajnštajnove u toku šest godina, upoznaje Ajnštajna sa ključnim naučnim i filozofskim tekstovima, uključujući Kantovu Kritiku čistog uma. Dvojica od njegovih ujaka na dalje će “hraniti” ovu njegovu intelektualnu radoznalost, tokom njegovog kasnijeg detinjstva i perioda rane adolescencije, nabavljajući mu ili mu preporučavajući za čitanje knjige iz oblasti nauke, matematike i filozofije. Ajnštajn je pohađao Luitpold gimnaziju (-{Luitpold Gymnasium}-), gde je stekao relativno napredno i za to vreme moderno obrazovanje. Sa učenjem matematike započeo je negde oko dvanaeste godine, 1891, učeći samostalno iz školskih udžbenika Euklidovu geometriju u ravni, a infinitezimalni račun počeo je da izučava četiri godine kasnije. Ajnštajn je shvatio kolika je moć aksiomatskog, deduktivnog, razmišljanja proučavajući Euklidove “ Elemente”, koje je on nazivao „svetom geometrijskom knjižicom“ (prema tvrđenju Maksa Talmuda). Dok je bio u gimnaziji, Ajnštajn se često sukobljavao sa školskim autoritetima i vređao upravu, verujući da je duh učenja i kreativnog razmišljanja izgubljen usled nastojanja na čistoj memorizaciji gradiva.

Godine 1894, nakon propasti elektrohemijskih poslova njegovog oca Hermana Ajnštajna, Albert se seli iz Minhena u Paviju, italijanski grad blizu Milana. Ajnštajnov prvi naučni rad, pod nazivom “Istraživanje stanja etera u magnetnom polju”, bio je ujedno tada napisan i za jednog od njegovih ujaka. Albert je ostao u Minhenu želeći da završi školu, ali je završio samo jedan semestar, pre nego što je napustio gimnaziju u proleće 1895, da bi se pridružio svojoj familiji u Paviji. On napušta školu godinu i po dana pre završnih ispita, ne govoreći o tome ništa svojim roditeljima, uveravajući školsku upravu da mu dozvole odlazak uz pomoć lekarskog uverenja dobijenog od jednog prijateljski nastrojenog doktora. Ali to je ujedno značilo i da neće dobiti svedočanstvo o završenoj srednjoj školi. Te godine, u uzrastu od 16 godina, on preduzima misaoni eksperiment poznat kao “Ajnštajnovo ogledalo” (-{“Albert Einstein’s mirror”}-). Zureći u ogledalo, on je pokušavao da dokuči šta bi se desilo sa njegovom ogledalskom slikom ako bi on počeo da se kreće brzinom svetlosti. Njegov zaključak, da je brzina svetlosti nezavisna od brzine posmatrača (brzine njenog izvora), koji je, između ostalog, bio podstaknut i ovim razmišljanjem, kasnije će postati jedan od dva postulata specijalne relativnosti.

Mada je pokazao odličan uspeh na matematičkom i naučnom delu prijemnog ispita za upis na Savezni politehnički institut u Cirihu, današnji ETH Cirih, njegov neuspeh u delu ispita iz slobodnih veština osujetio je ove njegove planove. Njegova porodica šalje ga tada u Arau u Švajcarskoj da završi srednju školu, tako da postaje jasno da on neće biti inžinjer elektrotehnike, kao što se njegov otac dotada nadao. Tamo, on sluša povremena predavanja iz Maksvelove elektromagnetne teorije i konačno prima svoju diplomu septembra meseca 1896. godine. U to vreme on je bio na stanovanju u porodici profesora Josta Vintelera (-{Jost Winteler}-) gde se zaljubljuje u Sofiju Mariju-Janu Amandu Vinteler (-{Sofia Marie-Jeanne Amanda Winteler}-), obično pominjanu kao Sofija ili Marija, ćerku profesora Vintelera i Ajnštajnovu prvu draganu. Ajnštajnova sestra Maja, koja je verovatno bila njemu najbliža osoba od poverenja, kasnije će se udati za Vintelerovog sina Pola, a Ajnštajnov prijatelj Mišel Beso (Michele Besso) oženiće Vintelerovu drugu kćerku, Anu. Ajnštajn se zatim upisuje na Savezni politehnički institut, u oktobru mesecu, i prelazi u Cirih, dok Marija odlazi u Olsberg u Švajcarskoj gde je čeka posao učiteljice. Iste godine, on obnavlja svoje virtemberško državljanstvo.

U jesen 1896, Srpkinja Mileva Marić započinje svoje studije medicine na Univerzitetu Cirih, da bi se već posle prvog semestra prebacila na Savezni politehnički institut gde, kao jedina žena upisana te godine, studira na istom smeru kao i Ajnštajn. Milevino druženje sa Ajnštajnom razviće se u pravu ljubavnu romansu tokom sledećih par godina, i pored povike njegove majke kojoj je smetalo to što je ona previše stara za njega, što nije Jevrejka, i što ima fizičku manu (jedna noga bila joj je nešto kraća od druge).

U 1900-toj godini, Ajnštajn je stekao diplomu Saveznog politehničkog instituta koja mu je omogućavala da se bavi nastavnim radom. Iste godine on prijavljuje za objavljivanje svoj prvi rad o kapilarnim silama, pod naslovom -{“Folgerungen aus den Capillaritätserscheinungen”}-, ili u prevodu “Rezultati posmatranja kapilarnih pojava” (može se naći u “Analima fizike” tom 4, strana 513). U ovom svom radu, on pokušava da ujedini različite zakone fizike, dakle čini pokušaj u onome što će bez prekida nastojati da čini tokom celog svog života. Preko svoga prijatelja, inžinjera Mišela Besoa, Ajnštajn će se upoznati sa delom Ernsta Maha, kojeg će kasnije nazivati „najboljom rezonatorskom kutijom Evrope“ za fizičke ideje. Tokom tog vremena, Ajnštajn razmenjuje i deli svoja naučna interesovanja sa grupom bliskih prijatelja, uključujući Besoa i Marićevu. Oni tada sami sebe nazivaju „Olimpija Akademijom“. Ajnštajn i Marićeva dobijaju u to vreme vanbračnu ćerku, Lizerl Ajnštajn (-{Lieserl Einstein}-), rođenu januara 1902. Sudbina ovoga deteta do danas je nepoznata. Neki veruju da je ona umrla odmah po rođenju, dok drugi veruju da su je roditelji dali na usvajanje.

Zaposlenje i doktorat

Ajnštajn posle diplomiranja nije mogao odmah da nađe nastavničko zaposlenje, ponajviše zato što je kao mladić svojom drskošću očigledno iritirao većinu svojih profesora. Otac prijatelja sa klase zato mu je pomogao da se domogne zaposlenja kao pomoćni tehnički ispitivač u Švajcarskom birou za patente 1902 godine. Tu je Ajnštajn procenjivao vrednost patenata raznih pronalazača, koji su se prijavljivali u ovaj biro, kao i mogućnosti primene tih patenata u tehničkim uređajima, radio je dakle posao koji je ipak zahtevao poznavanje njegove struke, fizike. A posebno je bio zadužen da ocenjuje patente koji su u nekoj vezi sa elektromagnetnim uređajima. On je takođe morao ovde da nauči kako da raspozna suštinu primene patenta usprkos ponekad veoma šturog opisa, a i njegov direktor poučio ga je kako „samog sebe da izrazi korektno“. Dok je ocenjivao praktičnost njihovog rada on je povremeno i ispravljao greške u njihovim dizajnima.

Ajnštajn je oženio Milevu Marić 6. januara, 1903. Ajnštajnova ženidba sa Marićevom, koja je bila matematičarka, predstavljala je u isto vreme i lično ali i intelektualno partnerstvo i vezu. Za Milevu Ajnštajn je govorio: „Ona je stvorenje jednako meni samom i koje je jednako nezavisno i jako kao što sam i ja“. Ronald Klark (Ronald W. Clark), Ajnštajnov biograf, tvrdi da distanca koja je postojala u Ajnštajnovom braku sa Milevom, za njega bila preko potrebna, jer da bi upotpunio svoj rad on je morao da postigne neku vrstu intelektualne izolacije. Abram Jofe (Abram Joffe), sovjetski fizičar koji je poznavo Ajnštajna, u jednoj smrtovnici piše o njemu “Autor radova iz 1905 bio je… birokrata u Patentnom birou u Bernu, Ajnštajn-Marić”, i ovo je nedavno bilo uzeto kao dokaz saradničke strane njihove veze. Međutim, prema Albertu Martinezu (Alberto A. Martínez) iz Centra za studije Ajnštajna Univerziteta Boston, Jofe je jedino time pripisao autorstvo Ajnštajnu, jer, kako on misli, bio je to uvreženi švajcarski običaj da se dodaje ženino prezime iza muževljevog imena. Ipak, razmere Milevinog uticaja na Ajnštajnovo delo još uvek su kontroverzno i diskutabilno pitanje.

1903. godine, Ajnštajnovo zaposlenje u Švajcarskom patentnom birou postalo je stalno, mada ga je unapređenje mimoišlo sve dok “se u potpunosti ne usavrši za mašinsku tehnologiju”.On stiče svoj doktorat pod mentorstvom Alfreda Klajnera (-{Alfred Kleiner}-) na Univerzitetu Cirih, nakon prijavljivanja svoje doktorske teze pod nazivom “Jedno novo određivanje molekularnih dimenzija” (-{“Eine neue Bestimmung der Moleküldimensionen”}-) u 1905. godini.
Srednje godine

Godine 1911, Ajnštajn je promovisan u zvanje tehničkog ispitivača druge klase. U 1908., dobio je licencu za rad u Bernu, Švajcarska, kao Privatdocent (-{Privatdozent}-) (neplaćeni nastavnik na univerzitetu). Tokom tog vremena, Ajnštajn opisuje zašto je nebo plavo u svome radu o pojavi kritične opalescencije, koji pokazuje kumulativne efekte rasipanja svetlosti na pojedinačnim molekulima u atomosferi.

U 1911. godini, Ajnštajn postaje najpre vanredni profesor na Univerzitetu Cirih, a ubrzo posle toga i redovni profesor na nemačkoj govornoj sekciji Karlovog univerziteta u Pragu. Dok je bio u Pragu, Ajnštajn objavljuje rad u kome poziva astronome da provere dva predviđanja njegove Opšte teorije relativnosti koja je još u razvoju, a radi se o savijanju svetlosti u gravitacionom polju, merljivom za vreme pomračenja Sunca, i o gravitacionom crvenom pomaku Sunčevih spektralnih linija u odnosu na odgovarajuće spektralne linije proizvedene na površini Zemlje. Mladi nemački astronom Ervin Frojndlič (-{Erwin Freundlich}-), započinje saradnju sa Ajnštajnom i uzbunjuje druge astronome širom sveta u vezi sa ovim Ajnštajnovim astronomskim proverama. 1912. godine, Ajnštajn se vraća u Cirih u nameri da postane redovni profesor na ETH Cirih. U to vreme, on tesno sarađuje sa matematičarem Marselom Grosmanom, koji ga upoznaje sa Rimanovom geometrijom. U 1912., Ajnštajn počinje da naziva vreme četvrtom dimenzijom (mada je H.G. Vels (-{H.G. Wells}-) uradio to isto ranije, u svome delu “Vremenska mašina”’ (“The Time Machine”) iz 1895. godine) Godine 1914., odmah pred početak prvog svetskog rata, Ajnštajn se nastanjuje u Berlinu kao profesor na lokalnom univerzitetu i postaje član Pruske akademije nauka. On uzima prusko državljanstvo. Od 1914 do 1933, on je na dužnosti direktora Kajzer Vilhelm instituta za fiziku u Berlinu. On takođe zadržava mesto vanrednog profesora na Lajdenskom univerzitetu od 1920 do 1946, gde redovno održava gostujuća predavanja. Godine 1917, Ajnštajn objavljuje “O Kvantnoj mehanici zračenja” (-{“On the Quantum Mechanics of Radiation”}-, ili u originalu,-{“Zur Quantentheorie der Strahlung,”}- Physkalische Zeitschrift 18, 121–128). Ovim člankom uvodi se koncept stimulisane emisije, fizičkog principa koji omogućava pojačavanje svetlosti u laseru. Takođe iste godine, on objavljuje i rad u kojem koristi Opštu teoriju relativnosti da bi izgradio model celog svemira, pripremajući tako pozornicu za nastupanje moderne fizičke kosmologije. U tom radu on uvodi i poznatu kosmološku konstantu, koju je kasnije, kako Džordž Gamov tvrdi, u jednom njihovom razgovoru nazvao “najvećom pogreškom u njegovom životu” (“the biggest blunder of his life”).

14. maja 1904, rodio se Albertov i Milevin prvi sin, Hans Albert Ajnštajn, (-{Hans Albert Einstein}-). Njihov drugi sin, Eduard Ajnštajn, (-{Eduard Einstein}-) , rođen je 28. jula, 1910. Hans Albert će kasnije postati profesor hidrauličkog inžinjeringa na Univerzitetu Kalifornije, Berkli, imajući veoma malo kontakata sa svojim ocem, ali deleći njegovu ljubav ka jedrenju i muzici. Mlađi brat, Eduard, želeo je da razvije praksu frojdovskog psihoanalitičara, ali je institucijalizovan zbog šizofrenije i umro je u jednom azilu. Ajnštajn se razveo od Mileve 14. februara, 1919., da bi oženio Elzu Lovental (-{Elsa Löwenthal}-), rođenu Ajnštajn, (Lovental je bilo prezime njenog prvog muža, Maksa) [2. jun]]a, 1919.. Elza je bila Albertova prva rođaka sa majčine strane, i njegova rođaka u drugom kolenu sa očeve strane. Bila je tri godine starija od Alberta, i negovala ga je kao bolničarka, nakon što je pretrpeo delimični slom živaca kombinovan sa jakim stomačnim bolovima. U ovom braku nije bilo dece.

Ajnštajn tokom II Svetskog rata

Kada je Adolf  Hitler došao na vlast u januaru 1933., Ajnštajn je bio gostujući profesor na Prinstonskom univerzitetu, položaj koji je on preuzeo u decembru 1932, na poziv američkog predavača Abrahama Fleksnera. U 1933. godini, nacisti donose „Zakon o restauraciji civilne službe“ koji prisiljava sve univerzitetske profesore Jevreje da napuste njihov posao, i tokom 1930-ih vodi se kampanja da se Ajnštajnovo delo etiketira kao “jevrejska fizika”, nasuprot „nemačkoj“ ili „arijevskoj“ fizici, koju predvode Nobelovi laureati Filip Lenard (-{Philipp Lenard}-) i Johanes Stark (-{Johannes Stark}-). Podržani od strane SS-a, pobornici “Nemačke fizike” objavljuju na sve strane pamflete i knjige u kojima ocrnjuju Ajnštajnove teorije i pokušavaju da stave na crne liste nemačke fizičare koji poučavaju ove teorije. Ajnštajn se odriče svoga pruskog državljanstva i ostaje u Sjedinjenim državama, gde mu je data rezidencija na stalno korišćenje. On prihvata položaj na novoformiranom Institutu za napredne studije (-{Institute for Advanced Study}-) u Prinstonu, Nju Džersi, gde se koncentriše na razvoj Ujedinjene teorije polja (videti ispod). Ajnštajn postaje američki državljanin 1940, mada još uvek zadržava i švajcarsko državljanstvo.

U 1939, okuražen od strane Silarda, Ajnštajn šalje pismo predsedniku Amerike Frenklin Delano Ruzveltu zauzimajući se za proučavanje nuklearne fisije u vojne svrhe, zbog straha da bi nacistička vlada Nemačke mogla da bude prva koja će proizvesti nuklearno oružje. Ruzvelt počinje sa malom istragom u vezi ovog problema koja će sa vremenom prerasti u masivni Menhetn projekt . Ajnštajn lično nije bio uključen u ovaj projekat stvaranja prve atomske bombe, ali je ipak, prema tvrđenju Linusa Paulinga, kasnije zažalio što je potpisao ovo pismo.

Međunarodni spasilački komitet (-{International Rescue Committee}-) bio je osnovan 1933, na zahtev Alberta Ajnštajna, sa ciljem da se pomognu protivnici Adolfa Hitlera.

Pozne godine

U 1948. godini Ajnštajn je jedan od članova osnivačkog komiteta koji će prerasti u Brendis univerzitet (-{Brandeis University}-). Ajnštajnov portret načinio je Jusuf Karš 11. februara iste godine. 1952., Izraelska vlada predlaže Ajnštajnu da preuzme dužnost predsednika. On odbija ovu ponudu, a interesantno je da je to jednini slučaj da je nekom državljaninu Sjedinjenih država bilo ponuđen položaj predsednika neke strane države. Ovo Ajnštajnovo odbijanje možda ima neke veze sa njegovim neodobravanjem nekih delova izraelske politike tokom rata za nezavisnost. U pismu koji je on potpisao, zajedno sa drugim istaknutim Jevrejima u Sjedinjenim državama on kritikuje Oslobodilačku partiju koju vodi Menahem Begin (-{Menachem Begin}-) zbog „naci-fašističkih“ metoda i filozofije. Tridesetog marta 1953., Ajnštajn objavljuje prerađenu Ujedinjenu teoriju polja.

On umire u 1:15 posle ponoći u Prinstonskoj bolnici u Prinstonu, Nju Džersi, 18. aprila, 1955., u svojoj 76. godini života. Uzrok smrti je bilo unutrašnje krvarenje, izazvano prskanjem aneurizma aorte. Njegova Uopštena teorija gravitacije (-{Generalized Theory of Gravitation}-) ostaje tako nedovršena. Jedina osoba prisutna u trenutku njegove smrti bila je jedna medicinska sestra, koja je rekla da je on neposredno pred smrt promrmljao nekoliko reči na nemačkom koje ona nije razumela. Bio je kremiran bez ceremonije, istoga dana kad je i umro, u Trentonu, Nju Džersi, što je bilo u skladu sa njegovim željama. Njegov pepeo je potom rasut na otvorenom prostoru.

Doktor Tomas Štolc Harvi izvršio je autopsiju nad Ajnštajnom, pri čemu je odstranio i sačuvao njegov mozak. Harvi nije našao ništa neuobičajeno na njegovom mozgu, ali 1999., u novoj analizi koju je uradio tim sa Mek Master univerziteta (-{McMaster University}-) otkriveno je da njegov temeni operkulum (operculum) region nedostaje i da je, kao konpenzacija tome, njegov donji parijetalni režanj (parietal lobe) 15% veći nego što je normalno. Donji parijetalni režanj je odgovoran za matematičko mišljenje, vizuelnu spoznaju prostora, i slikovito prikazivanje pokreta. Ajnštajnov mozak takođe je sadržavao 73% više glajalnih ćelija od prosečnog mozga.