Antologijska poezija

TO JOŠ NIKO NE UME

Hajde plači samnom

niko ne plače kao ja

biće ti malo nezgodno

uvek mi nabiju prst u oko

smeta im zvuk okamenjenih suza dok prave rupe u podu

Hajde plači samnom

samnom je najlepše plakati

biće ti malo nezgodno

moraćeš da mi brišeš suze

a to još niko ne ume.

Hajde raduj se samnom

niko se ne raduje kao ja

skakaćemo po žardinjerama

vrtećemo se oko uličnih svetiljki

ljubićemo drvorede

širiti ruke, hvatati radosne sebe u letu

biće ti malo nezgodno

gledaće nas prolaznici

malo je reći mrko

iako nikog ne mlatiš i nikom ne smetaš

svikli se na čemer

pa im je čudno, sve što se izvije drugačije

Hajde raduj se samnom

niko se ne raduje kao ja

bubamari na ruci

svitcima u krilima leta

procvalom mirisu lipa

pesmama reka

biće ti malo naporno

treba prepoznavati radost dvadesetčetri sata.

Hajde pij samnom

jer niko ne pije i ne nazdravlja kao ja

Uzdravlje mojih zvezda i breza

što me nikad napuštale nisu

za svaku ponaosob po kriglu piva

Hajde pij samnom

jer niko ne zna kao ja

za svaku žicu zadenuti milion razbijenih parčića sebe

biće ti malo nezgodno

iako nepraviš galamu i pijan

ne mlatiš ostale goste

biće ti malo nezgodno

ako nas primete

kako plivamo kroz pločnike i nevidljive zidove

moraćeš da naučiš

u pravom trenu da zagrliš svaki moj skrhan deo

i da ga uspavaš izranavljenog

a to još niko ne ume.

Hajde crtaj samnom

jer niko ne crta naslagama ugljena iz sebe

biće ti malo nezgodno

umakaćeš prste u moja nedra

treba istrošiti taloge

ima ih za par gradova, u muralima sve zgrade da osvanu

a posle

moraćeš da naučiš prepoznavanje mog spokoja

i trebaš me zagrliti i tad

a to još niko ne ume.

Hajde boluj samnom

niko ne boluje kao ja

teglićemo bol u zavežljaju na štapu

savijaće nam kičmu

a mi ćemo se uzdizati

i radovaćemo se,

veruj

bar za trunku više od drugih

jer ćemo pevati pesmu

Nismo beskičmenjaci i plastičnjaci

moraćeš da naučiš da me lečiš, umiriš, miluješ

dok bolujem od ljubavi

kasno ih lažne naslutim

zaletim se otvorenog srca

koplja lakše prodru

a ja ostanem tako

da krvarim na lažima

zabezeknuto i zveknuto

malo je reći

k’o glavom o banderu

moraćeš da naučiš razvezivanje čvorova bola

kad zadesi se tako da umrse se raznoliki

za isečenim drvetom

za ljudima koji se nikad ne vrate

za istopljenim snegom

moraćeš da naučiš razvezivanje čvorova

dok bolujem od mržnje

čiji me hitci okrznu u hodu

a od nje bežim odavno

sluhom i mirisom

vidom i jezikom

dušom i umom

biće ti teško

jer to je maraton za ceo život.

Hajde sanjaj samnom

jer niko ne sanja kao ja

brdo pahulja

i kako pronalazi poljane na kojima niču stihovi dobrotom opijeni

makar ih nikla samo dva

biće ti malo nezgodno

moraćeš da se hraniš ostvarenjima malih snova

da roniš kroz plitke i duboke snove

i letom dotakneš njihove vrhove

a to još niko ne ume.

Hajde pričaj sa mnom

jer niko ne priča toliko koliko ja

biće ti malo nezgodno

moraćeš da shvatiš

može se biti pričljiv i mudar istovremeno.

Hajde ćuti samnom

biće ti mnogo teško

ozbiljno mi lice

moraćeš naučiti da ga nosiš

i svima objašnjavaš

da nisi ljut i neraspoložen

samo ti, lice takvo

ja sam se umorila od objašnjavanja

ako se umoriš i ti

evo, kupićemo maske klovnova

pa ćemo se stalno keziti

ili ćemo štipaljkama, krajeve usana zakačiti za uši.

Hajde izvinjavaj se samnom

jer niko se ne izvinjava kao ja

kad treba i kad ne treba

biće ti veoma nezgodno

učićeš od mojih breza i zvezda

kako se izvinjava bez podteksta

šumova predomišljanja

a to retki znaju

moraćeš da se naučiš strpljenju

neka izvinjenja stižu sa decenijom kašnjenja.

Hajde igraj se samnom

niko se ne igra kao ja

igraćemo žmurke

biće ti malo nezgodno

dok se pokušavaš uvući u tubu boje

sakriti se na polici iza knjiga

između dve stranice

iza dva slova

igraćemo pošteno

zapamti

nikad se nećemo igrati grubih igara

nikad se nećemo igrati rata

ni postrojavanja

čim mi neko naredi da se postrojim

ja se rastrojim k’o četa leptira

takva mi šarena neposlušnost

verujem

neće ti biti teško

mi smo deca ranjenog pogleda.

Hajde voli samnom

niko ne voli kao ja

moraćeš da naučiš

(ako se voljenje uopšte može učiti)

to mora da traje dugo i strasno i iza beskraja

biće ti teško

treba voleti tako

i raznovrsno

treba voleti

zarazno i bez predaha.

Hajde želi samnom

jer niko ne želi tako malene želje kao ja

modroplav kačket

bordo plišanu svesku

mesingan fenjer u sobi okačen

bosu nogu u travi

nežnost maslačka na ramenu

pev slavuja, poželi

Hajde želi samnom

jer niko tako bandoglavo

uporno

ne upire želju

da se rodi kad hoće i gde hoće

biće nam mnogo teško

to još niko nije uspeo.

Hajde svetli samnom

sedefasto kao Mesec

počnimo odatle

to je bar lako…

…a za ostalo, biće ti, kako se snađeš

jer niko nije

nepodnošljiv

uvek

kao ja

tako bar kažu oni

koji sve ono

još ne umeju.

BESKRAJNA

Vidiš ove ruke? Zemlju su izmerile,
minerale i žitarice su odvojile
mir su sklopile, rat započele.
Došle su iz daljina,
iz svih mora i reka,
ali ipak,
koliko su se udaljile od tebe,
malena, pšenice zrno, ševo,
doživele nisu da te obuhvate
umorne su od pokušavanja
golubice zajedno rođene
što miruju ili lete na grudima tvojim
prevalile su daljine tvojih nogu
zamotale su se u svetlost tvoga struka.
Za mene bila si blago beskrajnošću
ispunjenije nego more i njegova jata,
ti si bela i plava i prostrana

kao zemlja na berbi grožđa.
Na ovom prostoru
od stopala tvojih do lica tvoga,
koračajući, koračajući, koračajući,
život će mi proći.

VRATI PRIJATELJA

Kada umre prijatelj tvoj
u tebe se, da umre, vraća.

Dok ne nađe te, traži te
da ga ubiješ ti.
Dok hodamo, pričamo, jedemo,
pravimo zabeleške
o smrti njegovoj.

Malo je važno ono što mu se desilo.
Ceo svet zna svoje boli.
Već je umro, jedva da ga se neko seća.
Ime mu je zaboravljeno i niko da ga
od zaborava otrgne..

Ipak, on je stigao posle smrti
da bi ga se samo ovde sećali.

Preklinjajući tražio je naše oči.
Nismo ga želeli videti i nismo ga videli.
A onda je otišao, i sada se ne vraća.
Ne vraća se više, ne želi ga niko.

BESKRAJNA

Vidiš ove ruke? Zemlju su izmerile,
minerale i žitarice su odvojile
mir su sklopile, rat započele.
Došle su iz daljina,
iz svih mora i reka,
ali ipak,
koliko su se udaljile od tebe,
malena, pšenice zrno, ševo,
doživele nisu da te obuhvate
umorne su od pokušavanja
golubice zajedno rođene
što miruju ili lete na grudima tvojim
prevalile su daljine tvojih nogu
zamotale su se u svetlost tvoga struka.
Za mene bila si blago beskrajnošću
ispunjenije nego more i njegova jata,
ti si bela i plava i prostrana
kao zemlja na berbi grožđa.

VOJISLAV ILIC
“Razgovor male srbadije sa otadzbinom”

Otadzbino, majko moja
I dedova moji slavni’,
Dokle stizu krila tvoja
I pitome tvoje ravni?
Pokazi mi medje tvoje,
Tvoje gore, reke tvoje.

“Od Budima do Soluna,
I gde Timok zlatni stize,
I gde sumi bistra Una,
I Lovcen se nebu dize-
To su moje krsne gore,
Kuda Srbi srpski zbore”.

Otadzbino,majko moja
Sto je tuzno lice tvoje?
Zasto hrabra deca tvoja,
Suzom kvase lice svoje?
Kakav bol im muci grudi,
i duboki uzdah budi?

“Moja deca suze liju,
Jer ih dusman muci stari,
Dusmanski im krvcu piju,
Turci, Nemci i Madzari,
Sto slobodan svuda nije,
Zato Srbin suze lije”.

Otadzbino, majko moja,
Ima l’ koga u mom rodu,
Da raspali roba suzna
Na boj sveti za slobodu,
Ko u doba ona stara,
Protiv Huna i Avara?

“Prihvatite luc slobode,
Usred ove ropske tame,
A stariji nek vas vode,
Gde ginuti valja za me,
Knjiga, to je luca tvoja,
SRBADIJO, nado moja!

ALEKSA SANTIC

- MI ZNAMO SUDBU -

Mi znamo sudbu i sve sto nas ceka,
No strah nam nece zalediti grudi!
Volovi jaram trpe,a ne ljudi-
Bog je slobodu dao za covjeka.

Snaga je nasa planinska rijeka,
Nju nece nigda ustaviti niko!
Narod je ovi umirati sviko
U svojoj smrti da nadje lijeka.

Mi put svoj znamo,put Bogocovjeka,
I silni kao planinska rijeka,
Svi cemo poci preko ostra kama!

Sve tako dalje, tamo do Golgote,
I KAD NAM MUSKE UZMETE ZIVOTE,
GROBOVI NASI BORICE SE S VAMA!

MESTA KOJA VOLIMO                                  Vojislav Ilic

Mesta koja volimo postoje samo po nama,
Razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu,
Mesta koja volimo ne mozemo napustiti,
Mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno,
Pa zar je ova soba soba ili je zagrljaj,
I sta je pod prozorom; ulica ili godine?
A prozor, to je samo otisak prve kise
Koju smo razumeli koja se stalno ponavlja,
I ovaj zid ne medji sobu, nego mozda noc
U kojoj sin se pokrenu u krvi tvojoj zaspaloj,
Sin kao leptir od plamena u sobi tvojih ogledala,
Noc kad si bila uplasena od svoje svetlosti,
I ova vrata vode u bilo koje popodne
Koje ih nadzivljuje, zauvek naseljeno
Obicnim tvojim kretnjama, kada si ulazila,
Kao vatra u bakar, u moje jedino pamcenje;
Kad odes, prostor za tobom sklapa se kao voda,
Nemoj se osvrtati: niceg van tebe nema,
Prostor je samo vreme na drugi nacin vidljivo,
Mesta koja volimo ne mozemo napustiti.

LJUBAV

Vec godinama ucim tvoje crte, u koje dani
Utiskuju svoje male vatre; godinama pamtim
Njihovu svetlucavu neponovljivost, i restekastu lakocu

Tvojih pokreta, iza providnih zavesa popodneva;
Tako te vise ne prepoznajem izvan pamcenja
Koje te predaje meni, i tako sve teze krotim
Struju vremena sto ne prodje kroz tebe, kroz blagi metal

Tvoje krvi;
ako se menjas, menjam se sigurno i ja,
I s nama taj svet sagradjen oko jednog trenutka
Kao plod oko kostice, satkan od nestvarnog mesa
Sto ima ukus munje, ukus prasine, ukus godina,
Ukus snega rastopljenog na plamenu tvoje koze.

Vec godinama znam da nestajemo zajedno;
Ti progorena zvezdom moga secanja, izvan koje
Sve manje te ima, ja lepo rasturen u tebi,
U svim popodnevima, u svim sobama, u svim danima,
U svemu sto puni te polako, kao pesak
Postelju reke;
i taj nas trenutak
Traje duze od tudje smrti.

MOLITVA                                                     Milan Rakic

Ljubavi, neka bude volja tvoja
Na ovom nebu, strasno nesigurnom,
Ko i na zemlji. Sad je doba boja
I juznog vetra u listanju zurnom.
Noci su plave, mekane ko voce
I pune zvezda ko plitki bunari.
Neka se ljudi ljube kako hoce
U privremenom krugu malih stvari.
Ljubavi, neka bude volja tvoja
U gradovima sto su nepokretni
I nece moci da beze iz stroja,
I ispod lisca sto jos nema rane,
I medju ljudima sto zive sretni
Jer veruju u stare lukobrane.

NEPRAVDA                                      Nikita Stanesku

Zašto da čujemo i zašto da imamo uši za slušanje?
Zar smo toliko grešni
da moramo imati
nade
i oči za lepotu i razneženost
i noge za trku?
Toliko, da budemo nesrećni,
da treba da se volimo.
Toliko uzdrmani da budemo,
da rođenjem moramo produžiti
našu ružnu tugu
i našu sleđenu ljubav?

BEKSTVO                                 Jorgo Seferi

Nije bila drugo naša ljubav
odlazila je vraćala se donoseći nam
jako daleko spušten očni kapak
okamenjen osmeh, izgubljen
u jutarnjoj travi
čudnu školjku koju je nastojala
da objasni strpljivo naša duša.

Nije bila drugo naša ljubav pipajući
polako da među stvarima oko nas
objasni zašto toliko strasno
ne želimo da umremo.

I da smo se priljubili bedrima, zagrlili
svom snagom druge oko vrata
i da smo svoj dah pomešali sa dahom
te druge osobe
zatvarajući oči, nije bila drugo
osim ta preduboka žudnja da zastanemo
u svom bekstvu.

USTANI                                 Nils – Oivind Hogensen

ustani
upali svetlo
skuvana kafa stoji na stolu
sedi
čitaj novine
pronađi reč koja opisuje
toplotu, ukus
ili prste
i slušaj saobraćaj kotrlja pored
ništa ne pitaj
samo gledaj kroz prozor celo prepodne
sa jednom gorućom nadom
u ruci

onda dođi
i sakrij se kod mene
ja ne tražim nikog

DA LI JE TO LJUBAV                               Rade Drainac

Noc me ta u mladosti stize

Pa mi u srcu spava da ne ozebe

Videste li pseto koje covek tera od sebe

A ono mu i dalje ruke lize?

Sa mnom je tako : mogu i ne mogu bez nje

Kada se osamim zaogrne me ogrtacem snova

I mada mi se davno rece sve,

Uvek je za mene nova..

Danima se koljemo kao hijene

I jedno u drugom vidimo kugu.

A opet…izvan te kobne zene

U mojoj dusi nema mesta za drugu.

Otkad se znamo,sanjamo da se rastanemo,

I vec sam od toga kao Mesec zut,

Pa se opet neobjasnjivo sastanemo

Da zajedno nastavimo put..

Ne znam vise da li je to Ljubav

Ili zagonetni, culni mrak

Znam samo da bih se bez nje

razbio o splav kao recni brzak….

MATIJA BECKOVIC

Između dva uporednika dok provirujem glavu
između dve žiške u slepoočnicama
u pauzama kad radnici piju čađavo mleko
i prašnjavi maslačak lepi se za plućna krila
dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši
između dva daleka poređenja
Volim te

Brodovi se ljuljaju kao poljupci
i sloj vazduha se na lepe senke cepa
u mašineriji noći
moje je srce slično kompresoru
naklonjeno svemu što nema veze sa mnom
dok pokušavam nestati u poljupcu
Volim te

Rudnici kamene soli u mom srcu
zora lomi suđe od porcelana
kad si sa mnom znam da si na drugom mestu
postaću prašina ako prašinu voliš
ti koja me tuđim imenom zoveš
Volim te

Dolazi proleće i jednu pravu damu
niko ne može zamisliti bez pudlice
stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me
ja ne znam put-krijem se u tvojoj senci
ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo
svet me izgubi ali ti me dobi
Volim te

Što vide slepi ne vide zaljubljeni
pokvareni anđele o sneže u avgustu
moje ruke su ostale oko tebe kao obruč
ljubomorna na vazdušni pritisak i vodu
ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš
odavno već svojim očima ne verujem
Volim te

TUZNA LJUBAVNA PESMA                    Nikita Stanesku

Jedino ce moj zivot doista umreti
Za mene,jednom.
Jedino trava zna ukus zemlje.
Jedino krv moja cezne,doista,
Za mojim srcem,dok ga napusta.
Vazduh je visok,ti si visoka,
Visoka je tuga moja.
Tuga moja cuje jos nerodjene pse
Koji laju na ljude
Jos nerodjene.
Dolazi vreme da umiru konji.
Dolazi vreme da ostare masine.
Dolazi vreme kad pada hladna kisa
I sve zene imaju tvoju glavu
I nose tvoje haljine.
Dolazi i neka velika,bela ptica,
Da snese mesec na nebo.

VERA PAVLADOLJSKA                        Matija Beckovic

Lukavica je htela da me nadlukavi

Punio se mesec u avgustu kao lokva

Ispaljivane pune duge preko jezera i glava

Na radilištima u rudnicima boksita

Ubeđivao sam nepoznate ljude

U tvoje ime

Vera Pavladoljska.

Grešile su pijane ptice u prostoru

Prepelica je kljunom gore okretala

Svest je mrcala među liticama

Gonjen tocilima, kršima i gubom

Do grla u živom blatu mislio sam

Koliko si me volela

Vera Pavladoljska.

Mrak je u mraku sjao kao životinja

Grom u lancima čamio za brdima

Molio sam za sluh fizičkih radnika

Divio se njihovom surovom apetitu

Zaklinjao jednog gluvonemog mladića

Da izgovori tvoje ime

Vera Pavladoljska.

Ceo dan u nebu izgoreo mesec

Pod lažnim imenom leči svoj pepeo

U mrcavi među dvojnicima

Dok muzika sneg u uši ubacuje

Kleo sam se u obe ruke, naročito desnu

Da te nisam voleo

Vera Pavladoljska.

Udvarao se nepoznatoj devojci

U kanjonu Tare kod Kolašina

Govorio istine na svim jezicima

Žario i palio da ih poveruje

Dok je ćutala sećao sam se

Da si mi najkrupnije laži verovala

Vera Pavladoljska.

Pevao je slavuj sa grlom grlice

Sve na svetu me na te podsećalo

Hvalio sam se da si luda za mnom

Cela plaža da ti se uzalud udvara

Kako te teram da ideš iz glave

I kako nećeš

Vera Pavladoljska.

Kulo crnog žara pod slepim očima

Zarazna zvezda sve i svašta sazdi

Dok mi se padobran nije otvarao

I kad sam u zavičajne bezdane padao

Pričali su da te zovem iz sveg glasa

Al nisam priznavao

Vera Pavladoljska.

Ronio u najdublje, bežao u gore

Da te glasno zovem da niko ne čuje

Bio sujeveran – pitao prolaznike

Kako tvoje lice zamišljaju

Čeznuo da ceo dan prolaziš kraj mene

Pa da se ne okrenem

Vera Pavladoljska.

Na ljubavnoj promaji između dve zvezde

Nevidljivi uhoda ima nešto protiv

Žeđ za rakijom je slična fantaziji

U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta

Bile su dve usne nepismenih žena

Po ugledu na tvoje

Vera Pavladoljska.

Po nevremenu sam lovio na ruke

Med zlatnih meridijana u vodi

Opisivao oči jedne žene mesec dana

U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu

Ubedio da su mi sve što imam u životu

Misleći na tebe

Vera Pavladoljska.

Pita za mene metak lutalica

Sada me pogrešno traži oko zemlje

Vučen tajnim magnetom mog čela

Napija mesec da prokaže gde sam

Zlostavlja mora, kuša vazduh i podmićuje

Ti ćeš me izdati

Vera Pavladoljska.

Traje monotona biografija sunca

Sve sijalice gore usred dana

Slovoslagači su srećni dok ovu pesmu slažu

Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje

Jedan od vlašića sklon je porocima

I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju

Nekoliko država tvrdi da si njina

Ti si na svoje ime ljubomorna

Kablogrami se u dubokoj vodi kvare

Niko ne zna gde su slova tvog imena

U mrtvim i lažnim jezicima u pogrešnim naglascima

U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi

Ko će uhvatiti sjaj samoglasnika

Koje ptica kuka

Vera Pavladoljska.

PROLOG                                             Milos Crnjanski

Ja videh Troju, i videh sve.
More, i obale gde lotos zre,
i vratih se, bled, i sam.
Na Itaki i ja bih da ubijam,
al kad se ne sme,
bar da zapevam
malo nove pesme.

U kuci mi je pijanka, i blud,
a tuzan je zivot na svetu, svud -
izuzev optimiste!
Ja nisam pevac prodanih pravila,
ni laskalo otmenih krava.
Ja pevam tuznima:
da tuga od svega oslobodjava.

Nisam patriotska tribina.
Nit marim za slavu Poetika.
Necu da preskocim Krlezu, ni Curcina,
niti da budem narodna dika,
Sudbina mi je stara,
a stihovi malo novi.

Ali: ili nam zivot nesto novo nosi,
a dusa nam znaci jedan stepen vise,
nebu, sto visoko, zvezdano mirise,
il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve,
djavo nosi.

DODIR                                          Desanka Maksimović

Noćas me u snu tače neka ruka,
Ne znam koja,
Sasvim kratko,
Samo večnost do tri dok izbroja.

I od tog dodira dođe do spoja
Mene i nekog zvezdanog sveta -
Ne znam sa kojom od bezbroja
Maglina, zvezda i planeta,
Sa kojom od duga.

Samo nijednoga nebeskog sloja,
Nijednog kruga,
Ne mogoh se setiti kad se prenuh -
Sem one ruke
Zaboravih sve u trenu

NE PRUŽAJ RUKE…                 Aleksa Santic

Ne pružaj ruke sa plačem i tugom
Dok čuješ srce da kroz grudi bije!
Ne sklanjaj glavu niti budi slugom -
Sokolom budi što se nebu vije!

Sujeti mrskoj ne čini po ćudi,
U vrtlozima nevolje ne kloni!
Bezglasna stijena ljutom gromu budi,
U sebi duša neka suze roni.

Uzdigni glavu, kao što vrh diže
Stoljetno borje, kroz oblak i tamu!
Život je borba – nek oluja stiže,
Sunce će snova rodit se u plamu.

Uzdanjem svetim diži duhu krila
I budi borac koji časno pada;
Ali ne kloni pod teretom sila;
Sudbine gorke, nevolje i jada!

Nemoj da tuđa zalaže te ruka;
Ako si sirjak, ne daj duhu da je:
Znoj i krv tvoja, u vihoru muka,
Neka te hrani dok života traje!

Ne pružaj ruke! Nemoj biti slugom,
Sujeti mrskoj ne čini po ćudi!
Nijemo, kô stijena, bori se s tugom!
Uz prkos sveme svijetu gordim budi!

BITI SREĆAN                                H. Hese

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
retko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ako čovek može biti dobar,
može to samo onda
kada je srećan,
kada u sebi ima sklada,
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

OPSENA                                    Jovan Ducic

Ti si kao zvezda jednog jutra slave,
A u meni osta kao crna rana;
Ti si trista vrela što bruje i plave -
Da sva budu jedna suza otrovana.

Beše kao carska galija kroz pene,
S glasom o pobedi; beše u čas zore
Himna zemlje suncu; a samo za mene -
Red crnih zastava što kroz mrak vihore.

Ruka ti je bela meka kao cveće,
A moja ostade sva okrvavljena,
Otkud si i ko si, niko znati neće;
Ljubav ili mrznja, sudba ili žena.

UMESTO MOLITVE ZA DALEKU                   Vitomir Nikolic

Ponekad, davna, setim te se,
a nešto toplo zasja u duši
kao od dobre stare pesme
to se slučajno zapevuši.

Gde li si noćas, ti daleka,
da li si negde svila dom,
ili još uvek, kao nekad,
lutaš ponoćnim Beogradom.

Da li još tražiš onog čudnog,
onog iz tvojih snova vrelih,
koga si tražila uzaludno
i one noći kad smo se sreli.

Traži, samo traži, tragaj
on ipak jednom mora doći
iz tvoji lepih snova, draga,
u tvoje nimalo lepe noći.

Kao što dođu ove pesme
iz divnih šuma nepoznatih
pravo u naše ružne nesne,
u gorku zbilju kasnih sati.

Ponekad, tako, setim te se,
a nešto toplo zasja u duši
kao od dobre stare pesme
što se slučajno zapevuši.

Volim                           V.Majakovski

Brodovi i -
oni u luke se slise.
Vozovi – na stanicu teraju i oni.
A mene ka tebi nesto tim vise -
jer volim -
vuce i goni.
Puskinov vitez u podrum se skriva,
cicija u svome novcu da uziva.
Tako ti se vracam
ja, draga, predano
Moje je to srce,
s divljenjem ga gledam.
i gar
sa sebe spira, brije se i mije.
Tako i ja,
tebi vracajuci se,
zar
ne odlazim kuci,
zar nije?!
Konacnoj se vracamo meti.
Smrtne zemaljsko narucju veze
Tako
tek sto rastanemo se
ja i ti,
nepokolebljivo ti
tezim.

Dokazi

Dokaži, ako možeš, da te nema -
To neće biti dokaz da ja jesam.
Dokaži opet, jer dokaze sve sam
Zaboravio.
Zato trajem, zeman.

Kadkad noću u tišini slušam;
Treperi prostor, rađa se oluja.
Pulsira oganj u zvezdama zgrušan
Po volji Boga slavuja i guja…

Dokaži svoju odsutnost na način
Da um se smrzne, a da srce shvati -
Zašto od tebe ištem nemoguće?

Promaja  noći, jedan krov bez kuće,
Pehar kukute, napev kao začin-
Pošalji tvoju senku , da me prati.

Mizera                  M.Crnjanski

Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko vrta našeg bednog
fenjeri.
Da l’ noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla med gospe?
Gde si sad ti?

Voliš li jos noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima ko u mrtvačkom sanduku
što škripi.

Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana
gde smeh vri?
O nemoj da si topla, cvetna,
o ne budi, ne budi sretna
bar Ti mi, TI.

O ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažes li nekad iznenada
u dobrom društvu jos i sada
na čijoj strani si?

O, da l’ se sećas kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?
Sećas li se, noćne su nam tice
i lopovi i bludnice
bili nevini?

Stid nas beše domova cvetni’,
zarekli smo se ostat nesretni
bar ja i Ti.
U srcu čujem grizu miša
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?

IGRACKA VJETROVA                            Tin Uljevic

Pati bez suze, živi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Tašte su suze, a jadikovke
ublažit neće gorki san.

Podaj se pjanom vjetru života,
pa nek te vije bilo kud;
pusti ko listak neka te mota
u ludi polet vihor lud.

Leti ko lišće što vir ga vije,
za let si, dušo, stvorena;
za zemlju nije, za pokoj nije
cvijet što nema korijena.

НАШИ ДАНИ                  Vladislav Petkovic Dis

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам, разврат и пороци,
Подиг’о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали,
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Поругани сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побег’о дух јединства и Бог рата,
Обесисмо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе,
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова,
Васкрсли смо све пигмеје и репове,
Од несрећене браће наше, од робова,
Затворисмо своје уши и џепове.
Место светле историје и гробова.

Остала нам још прашина на хартији,
К’о једина успомена на џинове,
Сад своју памет нађосмо у партији,
Пир поруге захватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше покољење,
Не чују се ни протести, ни јауци,
Под срамотом живи наше јавно мњење,
Нараштаји који сишу к’о пауци.
Под срамотом живи наше покољење.

MASKEMBAL                 Duško Trifunović

Obuci staru krinolinu
i prebaci bijeli šal,
ja ću svirat violinu
i bit će maskenbal

Zaigraj kao da more šumi
a ti si jedan val
sama veliku tajnu glumi
jer takav je maskenbal

Nemoj da skrivaš lice malo
pusti ga neka sja,
nikome nije do nas stalo
sami smo samo ti i ja

Zivot je maskenbal,
svako se krije
ako u sebe siguran nije.
zivot je maskenbal,
ljudi su krivi,
sa tudjom maskom lakse se zivi.

MOZDA SPAVA                                 Vladislav Petkovic Dis

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu sto sam svu noc slusao:
Da je cujem uzalud sam danas kusao,
Kao da je pesma bila sreca moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za budjenja moc,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se krece u umrlu noc.
U snu svome nisam znao za budjenja moc.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oci neke, nebo necije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda decije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne secam se niceg vise, ni ociju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il’ te oci da su moja dusa van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja nocas snih;
Ne secam se niceg vise, ni ociju tih.

Ali slutim, a slutiti jos znam.
Ja sad slutim za te oci, da su bas one,
Sto me cudno po zivotu vode i gone:
U snu dodju, da me vide, sta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti jos jedino znam.

Da me vide dodju oci, i ja vidim tad
I te oci, i tu ljubav, i taj put srece;
Njene oci, njeno lice, njeno prolece
U snu vidim, ali ne znam, sto ne vidim sad.
Da me vide, dodju oci, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled sto me gleda kao iz cveca,
Sto me gleda, sto mi kaze, da me oseca,
Sto mi brizno pruza odmor i neznosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom zivi ili pociva;
Ne znam zasto nju i san mi java pokriva;
Mozda spava, i grob tuzno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Mozda spava sa ocima izvan svakog zla.
Izvan stvari, iluzija, izvan zivota,
I s njom spava, nevidjena, njena lepota;
Mozda zivi i doci ce posle ovog sna.
Mozda spava sa ocima izvan svakog zla.

BAJKA                    Aleksa Santic

Ležo sam na žalu. Još u modrom visu
Imalo je nebo jednu zv’jezdu zlatnu,
I nad lukom druge vidjele se nisu.

Po rastrtu moru, ko po meku platnu,
Padali su prvi galebovi. Neđe
Molitva je rana u zvonu i klatnu

Jecala. Sve grane, putanje i međe
Pjevale su pjesmu. Miriso je zdravi
Vrijesak, i hridi sve sive i smeđe.

Ja sam gledo: tiho, ko san jedan plavi,
Nasmijana, topla, i ko ljiljan mio,
Okupana rosom, ona mi se javi,

I stupi mi. Jedan leptir, što je bio
Pun zlatnoga praška nad njom razvi krila,
Dok je srebrn veo titrajući krio

Purpur njenog t’jela. Iz koša ko svila,
Iz njedara njenih, sa lica i čela
Padale su ruže, i svaka je bila

Kao krv crvena. I dok se svrh sela
Plava, tanka para u pramenju kupi,
Ona mi se prignu pa, sjajna i vrela.

Poljubi me. I njen poljubac se upi
U san moj, od zlatnih nita što se pleo.
Zatim nasmijana mekom rukom skupi

I podiže s trave svoj prozirni veo,
I pođe. Gdje srebrn talas o žal bije
Jedan krupan labud čeko je i bdjeo;

Lako, ko dah tihi što iz palma vije,
Na ustremljena mu ona sjede krila,
I s njom labud krenu što je mogo prije…

Planu more, posta ko crvena svila.
Pogorješe jedra, sve zasja! I lukom
Plovio je labud, a zora je bila
Obgrlila vrat mu ružičastom rukom.

ZAPIS NA PRAGU                         Tin Uljevic

Ove pjesme, to nisam ja, iako sam ih ja napisao.
Ovi jauci, to nisam ja, premda sam ih zbilja uzdisao.
Moj pravi život, ja sam samo disao.

Jer ja živim i kad pjesma umre. Ja živim i kad patnja
mine.

Ima u meni nemira dragog, a ima i moje širine.
Ja puštam i drugog da govori za me.
A i sam govorim druge same.

Ja ne marim čovjek biti ako sam umio ljude bogovski
reći.

O ja! o ja! ja sam od sebe i manji i veći.
O ja! o ja! moj drugi i moj treći.

Ja ne sanjam o sreći. No ne sumnjam o sreći.
Gle ovog dvojstva i trojstva moga: ima u meni i tmine,
no ima u meni vedrine,
i moja divna sloga

IGRAČKA VJETROVA Tin  Uljevic

Pati bez suze, živi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Tašte su suze, a jadikovke
ublažit neće gorki san.

Podaj se pjanom vjetru života,
pa nek te vije bilo kud;
pusti ko listak nek te mota
u ludi polet vihor lud.

Leti ko lišće što vir ga vije,
za let si, dušo stvorena.
Za zemlju nije, za pokoj nije
cvijet što nema korijena.

ZIDOVI                             Konstantin Kavafis

Bez milosti, bez obzira, bez stida i prava
zidove oko mene sagradiše trostruke.

I sad nepomično tu stojim i očajavam.
Ne mislim na drugo: grizem se od muke;

Toliko je posla trebalo obaviti vani.
Nikad ne začuh šum, da su zidari se rojili.

Ah, što ne pazih kad bjehu zidovi podizani.
Neprimjetno su me od svega svijeta odvojili.

ANA AHMATOVA

Umesto posvete

Talasima lutala, šumom se krila
Priviđala se na emajlu sebi
Rastanak bih, možda, hrabro primila
Ali susret, bojim se, ne bih

***

Ljubomoran, nemiran, ali ne od grubih
Voleo me je kao svoje kosti
Ali moju belu pticu ubi
Da ne bi pevala o prošlosti
O zalasku uđe u moju sobicu:
”Voli me, smej se, piši stihove!”
A ja zakopah veselu pticu
Iza starog bunara, pokraj jove
Obećala sam da neću plakati
Ali srce pretvorih u stenje
I, čini mi se da su moji sati
Ispunjeni pesmom ptice ubijene

1914.

***

Samo u voljene postoji molba
A nevoljena molbe prezire
Tako sam srećna što ovde voda
Pod bezbojni led zamire
I ja ću stati – Hristose, sačuvaj -
Na taj krov svetli, lomljivi
A ti pisma moja popričuvaj
Da bi nam potomci presudili
Da jasnije, i sasvim javno
Tvoj hrabri um pred njima sine
Zar u biografiji tvojoj slavnoj
Može i biti neke beline?
Tako je slatko zemaljsko piće
Gusto je ljubavi mreža satkana
Jednom, valjda, u udžbeniku biće
Stranica i o meni pročitana
A kad đaci čuju priču što dira
Nek se, ako hoće, osmehnu lukavo
Kad mi već ne daš ljubavi i mira
Daruj me svojom gorkom slavom

1913.

***

Nećemo piti iz te iste čaše
ni vodu, a ni slatko vino, niti
ljubiti se u rano jutro naše,
ni navečer kroz prozor motriti.
Ti dišeš suncem, mene luna plavi,
ali u jednoj živimo ljubavi.

Uvijek je nježni prijatelj sa mnom,
s tobom je vedra prijateljica tvoja.
Ali ja shvaćam strah u oku tamnom,
i ti si krivac moga nespokoja.
Mi susrete odužujemo svoje,
a mir naš sačuvat suđeno je.

Tvoj glas u mojim pjesmama se vije,
u stihovima tvojim lebdi moj dah.
O, ima plamen kojega ne smije
dotaknuti ni zaborav, ni strah.
I da znaš kako sad privlače mene
te tvoje usne suhe i rumene.