LJEPSA STANA BLOGA

PJESME SERGEJ JESENJIN
_______________________________________________________________________________________
O GLUPO SRCE

O, glupo srce, ne tuci!
Sve nas je varala sreća,
tek prosjak se kobi sjeća…
O,glupo srce, ne tuci!

Mjeseca žute šare
krošnjama kestena teku.
Lali skrivam u šalvare
glavu pod koprenu meku.
O, glupo srce, ne tuci!

Nekad smo prava djeca,
i plač i smijeh odjednom:
dok neki vječito jeca,
radost je suđena jednom.
O glupo srce, ne tuci!

Života varka ne uspi.
Nove se napijmo snage.
Srce bar sada usni,
ovdje, u krilu drage.
Života varka ne uspi.

Možda će i nas otkriti
usuda lavinska struja,
na našu ljubav odvratiti
pjesmom k’o u slavuja.
O, glupo srce, ne tuci.

PESMA O KERUŠI

Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žuckastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.

Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.

A uvece, kad živina juri,
Da zauzme motke, il prut jak,
Izišo je tad domacin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.

A ona je za tragom trcala,
Stizala ga, kao kad uhode …
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.

Pri povratku, vukuc se po tmini,
I ližuci znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom ucini,
Kao jedno od kucica njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.

Nemo, ko od milosti il srece,
Kad joj bace kamicak niz breg,
Pale su i njene oci psece,
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.

TI NE VOLIŠ I NE ŽALIŠ MENE

Ti ne voliš i ne žališ mene,
nisam više mio srcu tvom?
Gledajuć u stranu strast ti vene
sa rukama na ramenu mom.

Smiješak ti je mio, ti si mlada,
riječi moje ni nježne, ni grube.
Kolike si voljela do sada?
Koje ruke pamtiš? Koje zube?

Prošli su k’o sjena kraj tvog tijela
ne srevši se sa plamenom tvojim.
Mnogima si na koljena sjela,
sada sjediš na nogama mojim.

Oči su ti poluzatvorene
i ti sanjaš o drugome nekom,
al’ ljubav prošla je i mene,
pa tonem u dragom i dalekom.

Ovaj plamen sudbinom ne želi,
plahovita bješe ljubav vruća-
i k’o što smo slučajno se sreli,
rastanak će biti bez ganuća.

Ti ćeš proći putem pored mene
da prokockaš sve te tužne zore.
Tek ne diraj one neljubljene
i ne mami one što ne gore.

I kad s drugim budeš jedne noći
u ljubavi, stojeći na cesti,
možda i ja onuda ću proći
i ponovo mi ćemo se sresti.

Okrenuvši drugom bliže pleći
ti ćeš glavom kimnuti mi lako.
“Dobro veče” tiho ćeš mi reći.
“Dobro veče, miss” i ja ću tako.

I ništa nam srca neće ganut,
duše bit će smirene posvema-
tko izgori, taj ne može planut,
tko ljubljaše, taj ljubavi nema.

Ko sam, Sta sam?

Ko sam? Sta sam ? Samo sanjalica
kojoj oko ispi magle let.
I svoj zivot , uzgred tuzna lica
ja proziveh uz ostali svet.

I s tobom se ljubim po navici
mnogo puta vec se ljubih s drugom,
ko da kresem vatru po sibici,
nezne reci sapucem ti dugo.

“Draga moja”, “mila”, “znaj, doveka”,
dusa hladna ostaje u svemu,
kad se darnu strasti kod covjeka
nema vise istine u njemu.

Zato moja dusa i ne preza
od ljubavi ledom zalivene,
ti si moja lutalica breza
sazdana za druge i za mene.
Ali uvek, trazec srodnu sebi,
muceci se bez neznosti pune,
nimalo se ne ljutim na tebe,
nimalo te i nikad ne kunem.

Ko sam? Sta sam? Samo sanjalica
kojoj oko ispi magle let,
i voleh te uzgred, tuzna lica,
isto tako ko ostali svet.

OSEĆAM
Osećam, draga, osećam
kosu tvoju što blista,
ali nisam srećan
što odlazim zaista.
Jesenjih se noći sećam
dok senke breza kruže.
Što dan nije bio večan,
a mesec blistao duže.
Još čujem dok patiš:
“Proći će godine u letu
i zaboravićeš me sasvim
uz neku drugu na svetu.”
I danas lipa cveta
i osećanja gore ko plamen.
Ja sručih toga leta
cvetove na tvoj pramen.
Ne gubi srce, snagu.
S drugom će poljupce tkati.
I ja ću ko priču dragu
tebe njoj spominjati
***
I vernošću ne muči me,
vernost svaka meni smeta.
Ko pesnika rodiše me,
ljubiću te k’o poeta.
***
Neka zvoni pesma,
nek se pesma lije,
ipak neće biti
što je bilo prije.
Od gordosti prošle
i snage, što posta?
Ova svirka tužna
jedino mi osta.
***
Izljubiću te, taći telom
i kao s drugom poć’ u dom.
Ja voljeh devojku u belom,
sad plavu volim dušom svom

RASTANAK
Veće crne obrve natuče
Usnule ptice pred kanonom stoje
Da nisam mladost popio juče
Da se juče nismo rastali nas dvoje.
Zaboravim mračne sile
Što me bez milosti kidale i klale
Lik tvoj nežni i oči tvoje mile
U duši su mi jedino ostale.
Pa i ako se zaljubim u drugu
I snjom ljubljenom, shvati
Pričaću o tebi svoju tugu
I kao nekad opet drugom zvati.
Pričađu joj o nama kojekuda
I o životu sve što bude htela
Glavo moja neizmerno luda
Do čega si ti mene dovela.

PISMO MAJCI
Jesi l’ živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.
Nek uvečer nad kolibom tvojom
Ona čudna svetlost sja i dalje.
Pišu mi da viđaju te često
zbog mene veoma zabrinutu
i da ideš svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.
U sutonu plavom da te često
uvek isto priviđenje muči:
kako su u krčmi finski nož
u srce mi zaboli u tuči.
Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
da bih umro ne videvši tebe.
Kao nekad, i sada sam nežan,
i srce mi živi samo snom,
da što pri pobegnem od jada
i vratim se u naš niski dom.
Vratiću se kad u našem vrtu
rašire se grane pune cveta.
Samo nemoj da u ranu zoru
budiš me kao pre osam leta.
Nemoj budit’ odsanjane snove,
nek’ miruje ono čega ne bi:
odveć rano zamoren životom,
samo čemer osjećam u sebi.
I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina uteha si moja,
svetlo što mi sija istim žarom.
Umiri se! Nemoj da te često
viđaju onako zabrinutu,
i ne idi svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

SVE ŠTO ŽIVI OŽILJAK IMA

Sve što živi ožiljak ima,
još iz detinjstva, poseban, ran.
Da nisam pesnik, ja međ’ svima
bio bih hulja i lopov znam.
Mršav i rasta odveć malena,
međ’ decom bio sam uvek heroj,
često, često nosa razbijena,
vrać’o sam se ja i pod krov svoj.
Uplašenoj majci, kad pred nju banem,
reč ceđahu usne krvavo-tmaste:
Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste -
Pa i sada, kada se bez traga
onih dana krv vrela smirila,
nespokojna neka drska snaga
na poeme moje se izlila.
Na već zlatne literarne hrpe;
i u svakom retku što se vije
ogledaju se nekadašnje crte
kavgadžije, nemirka, delije.
Kao nekad imam hrabrost mušku,
al’ nov korak moj se drukče sluša…
Dok mi nekad razbijaše njušku,
sada mi je sva u krvi duša.
Ne velim više majci okrvavljen,
već tom šljamu što cereć’ se raste:
Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
A već sutra sve će da zaraste!

PEVAJ, PEVAJ

Pevaj, pevaj! Na kletoj gitari
Prsti tvoji igraju i kruže.
Zagrcnuh se u dimu i jari,
Moj poslednji i jedini druže.
Nek ti oči na grivnu ne sleću,
Nit na svilu što blista beskrajno.
Tražio sam u toj ženi sreću,
A propast sam našao slučajno.
Nisam znao da ljubav duboka -
Zaraza je, da je kuga… strela.
Prišla je i zaklopljena oka
Banditu je pamet oduzela.
Pevaj, druže, nek se vrate dani
I negdašnje naše zore plam.
Nek poljupcem ona druge hrani,
Preživelo đubre, divni šljam.
Ah, zastani! Neću da je diram.
Ah, zastani! Ne kunem je ja.
Daj mi da ti o sebi zasviram
Na debeloj žici koja sja…
Blista mojih dana kube jasno,
U duši je još zlato starinsko.
Mnoge cure štipao sam strasno,
Mnoge žene u uglu sam stisko.
Na zemlji je još istina živa,
Opazih je i ja deč’jim okom:
Ližu kučku dok joj se sok sliva
Svi psi redom, na juriš i skokom.
Ljubomoran – zar da sam na tebe?
Zar ovakvog da me snađe jad?
Naš život je – postelja i ćebe
Naš je život – poljubac i pad.
Pevaj, pevaj! Ruke neka mašu:
Kobni zamah – kobi će doneti…
Čuj… nek idu svi u… pivsku flašu…
Nikad, druže, ja neću umreti.

O GLUPO SRCE

O, glupo srce, ne tuci!
Sve nas je varala sreća,
tek prosjak se kobi sjeća…
O, glupo srce, ne tuci!
Mjeseca žute šare
krošnjama kestena teku.
Lali skrivam u šalvare
glavu pod koprenu meku.
O, glupo srce, ne tuci!
Nekad smo prava djeca,
i plač i smijeh odjednom:
dok neki vječito jeca,
radost je suđena jednom.
O glupo srce, ne tuci!
Života varka ne uspi.
Nove se napijmo snage.
Srce bar sada usni,
ovdje, u krilu drage.
Života varka ne uspi.
Možda će i nas otkriti
usuda lavinska struja,
na našu ljubav odvratiti
pjesmom k’o u slavuja.
O, glupo srce, ne tuci.

HALJINA MODRA I PLAVE OČI
Haljina modra i plave oči
Lagao sam dragoj jedne noći
Draga pitala: “Mećava veje?
Spremiu postelju, peć se greje.”
Odgovorih dragoj: “Neko sa visine
cvetovima belim pokriva daljine.
Postelju spremi peć se greje,
bez tebe u srcu mećava veje.”

ZVEZDE

Zvezdice jasne, zvezdice visoke!
Kakvom ste to tajnom bremenite?
Zvezde što tajite misli duboke,
Kakvom nam snagom dušu plenite?

Zvezdice brojne, zvezdice prečeste!
Šta vas čini lepim, silnim od postanja?
Čime zanosite, o, zvezde nebeske,
Veliku silu gorućega znanja?

I zašto tako, zvezdice, dok sijate,
Mamite k nebu, u prostore široke?
Zašto pogled nežno na dušu nam svijate,
O, zvezde nebeske, zvezdice daleke

KACALOVLJEVOM PSU

Daj, Dzim, za srecu meni sapu tu.
Takve sape vise nitko nema.
Ded, lajat cemo skupa na tisinu,
kad noc se spusti mesecina i nema,
Daj, Dzim, za srecu meni sapu tu.

Oprosti, dragi, nemoj da me lizes.
Bar ono sto je najprostije shvati.
Ta ti i ne znas sto to znaci zivot,
i kako se na svetu kadsto pati.

Gospodar tvoj i slavan je i drag,
i kuca mu je cesto puta puna,
i svaki gost podragao bi rado
tu tvoju dlaku meksu od barsuna.

Na psecu ti si bas djavolski lep.
Poverljivo u susret svakom hrlis
i nikoga ne pitajuci nista
ko pijani drug i ljubis ga i grlis.

Moj mili Dzim, znam, kod tebe je bilo
gostiju kojekakvih sva sila,
al ona sto je tuznija od sviju
nije li ona ovdje bila?

Ona ce doci, ja ti jamcim to.
I kad upres u nju pogled svoj,
za sve sto sam kriv i za sto nisam,
umesto mene lizni ruku njoj.

PODRAŽAVANJE PESMI

Pojila si konja iz dlana u hodu,
A breze su smerno gledale u vodu.

Vrebao sam tajno povezaču štavu,
Uvojcima crnim lokrivenu glavu.

I želeo strasno uz šapat brzaka
Da poljubac otmem sa usne od maka.

Al nestašno ti si, mahnuvši mi rukom,
Nestala uz zveku potkovica trkom.

Nepovratno dani odoše u roju…
Video sam tako i sahranu tvoju.

I uz plač opela, uz pojanja jeku,
Kao da sam čuo potkovica zveku!

KRCMARSKA MOSKVA

I.

Nema više nade, svršeno je,
daleko su sad rodna polja.
Neće više sivim lišćem svojim
iznad mene zvoniti topola.

Nestat će i niske moje kuće,
neće više biti ni psa mog.
Na moskovskom trgu, u svanuće,
izdahnut ću, sudio mi Bog.

Volim ovo šarenilo grada,
podbuo je, snage više nema.
Zlatna, snena Azija i sada
na njegovim kupolama drijema.

Kada sine mjesečina bijela,
kako svijetli, tko li će je znati?
Idem pravo, oborena čela
u poznatu krčmu navratim.

U jazbinu takvu kad doskitam,
svu noć strašnu, u dimu i buci,
ja ******ma svoje pjesme čitam,
kraj lopova sa čašom u ruci.

Bije srce i ja blijeda lica
Govorim i pijano se klatim:
ja sam, kao i vi, propalica,
ni ja nemam kamo da se vratim.

Nestat će i niske moje kuće,
neće više biti ni psa mog.
Na moskovskom trgu, u svanuće,
izdahnut ću, sudio mi Bog.

II.

Opet plaču, urliču i piju,
harmonika žutu tugu lije,
proklinjući nevolje što biju,
sjećajuć se moskovske Rusije.

I meni je otežala glava,
zalio sam oči vinom sada,
od toglica da me prođe strava,
da pobjegnem od svojega jada.

Zauvijek je nešto izgubljeno!
Maju sinji! I junu moj plavi!
Zar se zato vonj lešine lijeno
nad propalom terevenkom javi?

Rusi danas ko da nešto slave!
Svuda teče špirit kao rijeka.
Harmonikaš polupane glave
pjeva im o Volgi i o Če-ka.

Svaki pogled nešto zloga priča,
nepokorne preglasne su riječi.
Žao im je tih glupih mladića
što ubiše sebe ne misleći.

Žao im je što Oktobru ovom
dopustiše da ih sve obmane
i oštri se već sa snagom novom
nož u čizmi skriven cijele dane.

Gdje ste vi što odoste iz vida?
Da l’ vam svjetla naše kobi?
I špiritom svirač triper skida
u kirgijskoj stepi što ga dobi.

Takve nećeš zgnječiti bez traga.
Besposlicu kao trulež znaju.
O Rusijo…ti Ru…sijo draga…
azijatski zavičaju!

III.

Harmoniko sviraj, nevolja je prava…
Pod rukom svirača nek se tuga lije.
Pjevaj sa mnom, pjevaj ti, kučko šugava,
pjevaj ko i prije.

Istrošili su te, kome sada žuriš?
Dosta mi je svega.
Što očima modrim u me tako zuriš?
Po njušci te treba.

Ko strašilo stani posred vinograda,
da se plaši vrana.
Do jetara si me mučila do sada
i sa sviju strana.

Harmoniko sviraj, zvuk mi je tvoj mio!
Poj rugobo jedna!
Rađe bih, no s tobom, s tom sisatom bio -
gluplja je i bijedna.

Nisi bila prva, s mnogima se desi,
mnoge sam kraj puta…
No s mrcinom takvom kao ti što jesi
bješe prvi puta.

Ma gdje tražio sam sreću
sve vrišti od bola.
Ubiti se neću,
idi dođavola!

Od tih psina jače,
srce nek ne strada.
Najdraža… ja plačem…
oprosti mi sada…

OSJECAM DRAGA

Osećam, draga ,osećam
kosu tvoju što blista,
al nisam srećan
što odlazim zaista.

Jesenjih se noći sećam
dok senke breza kruže.
Što dan nije bio večan,
a mesec blistao duže.

Još čujem dok patiš:
”Proćiće godine u letu
i zaboravićeš me sasvim
uz neku drugu na svetu”.

I danas lipa cveta
i osećanja gore ko plamen.
Ja sruših toga leta
cvetove na tvoj pramen.

Ne gubi srce snagu.
S drugom će poljupce tkati.
I ja ću ko priču dragu
tebe njoj spominjati.

DOVIDJENJA DRUZE MOJ

Do vidjenja,dragi,do vidjenja;
Ti mi prijatelju jednom bijese sve.
Urecen rastanak bez naseg htjenja
Obecava I sastanak,zar ne?

Do vidjenja,dragi,bez ruke,bez slova
Nemoj da ti bol obrve povije-
Umrijeti nije nista na ovom svijetu nova,
Al’ ni zivjeti bas nije najnovije.

MAJČINO PISMO

Što mogu reći još
u času tome,
i na što treba
odgovora dati?
preda mnom tu,
na stolu sumornome,
još leži pismo
što ga posla mati.

Ona mi piše:
“Ako imaš volje,
doputuj golube
na praznike k nama.
Kupi mi šal,
a ocu gaće bolje-
u kući vlada oskudica sama.

Nikako ne volim
što si poeta
što si dočekao
ove slavne dane.
Draže bi mi bilo
da od ranih ljeta
išao si za ralom u poljane.

Ostarjela sam već
i nemam daha.
Da nisi otišo
iz doma svoga
uz mene bi sada
bila snaha
i zibala bih
unučića koga.

No ti si djecu
sijo na sve strane
i ženu svoju
drugome si dao.
Bez drugova i doma,
svoje dane
u krčmama si ludo
prokockao.

Što je to s tobom,
moj ljubljeni sine,
bio si tih i blag
i svi su meni
isticali te tvoje vrline,
govoreći: koliko je sretan
otac tvoj Aleksandr Jesenjin!

No ispunio nisi
naše nade.
i zbog toga je
bol u duši veći,
jer ocu tvome
zalud na um pade
da pjesmama ćeš
mnogo novca steći.

No ako stečeš–
stran je tebi dom.
gorčine zato
u mom pismu ima,
jer dobro znadem
po slučaju tvom:
da novaca ne daju pjesnicima.

Nikako ne volim
što si poeta,
što si dočekao
ove slavne dane.
Draže bi mi bilo
da od ranih ljeta
išao si za ralom u poljane.

Mori me briga
i bijede se bojim.
Ni konja više nema.
No da si ti u domu
imali bismo svega,
a ti sa umom tvojim–
i mjesto predsjednika
u volispolkomu

Tad bi se živjelo mirno,
nitko nas dirao ne bi,
i ti ne bi znao
za taj umor cio.
Učila bih ti ženu
da prede samoj sebi,
a ti bi kao sin
utjeha naša bio.”

. ………………………………….

Ja gužvam pismo,
samoća me peče.
Zar izlaza nema
na putu zavjetnom?
No što mi dušu mori
ja ću da izrečem–
ja ću da izrečem
u odgovoru svom

LISICA

Na razmrskanoj nozi se dovukla
i savila kraj brloga uz brijeg.
Krvava nit je granicu povukla,
odijeliv joj od mrka lica snijeg.

Odzvanjo pucanj još kroz dim je pusti,
ljuljo u oku šumski joj se put.
Iz džbunja vjetar razbarušen, pusti,
raznosio je zvonku sačmu svud.

Nad njom ko žuna kružila je magla.
Vlažno se veče žarilo u krug.
Uznemirena glava već se sagla
i hladan bje na rani jezik dug.

Ko baklja žuti rep u snijeg je pao,
i dah gnjiloće obuze je svu.
Inja i dima vonj se širit stao,
a krv je tiho kapala po tlu.

ISPOVIJEST MANGUPA

Ne može sav svijet
pjevati, ni da jabukom
do tuđih nogu pada.

Ovo je najveća ispovijest
jednog mangupa do sada.

Ja se namjerno i raščupan i nesan,
glave nalik petrolejskoj lampi, smucam.
Ja volim da kroz ogoljelu jesen
vaših mračnih duša zasvjetlucam.
Ja volim kada na mene se sruči
ko žestoka kiša kamen poruge.
Ja samo čvršće stisnem u toj tuči
mjehur kose, poput prsle čvoruge.

I tada mi se u živ spomen vrati
šibljikav prud i sipljiv šumor jova,
i da negdje žive otac moj i mati,
kojima sada nije do mojih stihova;
a kojima sam drag ko krv i raž u polju
ko proljetni dažd pod kojim livade zelene.
I vilama bi pošli na vas , da vas kolju
za svaku ružnu riječ i povik protiv mene.

O jadni, jadni seljaci!
Zacijelo poružnjeste, patite
u strahu od boga i pokislih usijeva.
O, kad biste mogli shvatiti
da je vaš sin najbolji
pjesnik u Rusiji!
Zar niste nad njim zebli kad je bosim
nožicama gackao kroz kal jesenjih mlaka?
A sad cilindar nosi,
i cipele od laka.

Al u njemu plamsa stara narav
seoskog vragolana i lole.
On se svakoj kravi s cimera mesara
izdaleka klanja da ga leđa bole.
I kad na trgu kočijaše spazi
te se sjeti smrada gnoja s rodne oranice,
on je pripravan pomesti svakoj razi
rep ko šlep vjenčanice.

Ja volim zavičaj.
Ja tako volim zavičaj!
I mada mu tuga rđom vrba soči,
drage su mi blatne svinjske njuške
i zvonka kreka žaba u gluhoj noći.
Od sjećanja na mladost tiha bol me muči
i travanjski sumrak sanjam, svjež i snen.

Vidim gdje pred vatrom zore čuči,
željan da se ugrije, naš klen.
O, kako sam često krao jaja vranja
verući se uza nj, do gnijezda gore!
Je li i sad isti, pun zelena granja,
Je li i sad svježe snažne kore?

A ti, moj dragi,
vjerni šarove?
Od starosti i sipljiv i slijep,
ne nalaziš njuhom ni vrata ni torove
pa dvorištem lunjaš, podvinuvši rep.
O, i sad me nestašluk naš veseli,
kad sam znao majci čitav hljeb ukrasti,
da bismo ga naizmjence jeli,
bez uzajamna gađenja, u slasti.

Isti sam kao prije.
U srcu sam isti kao prije.
Na licu cvatu oči ko različak u raži.
Dok zlatnom steljom stiha zemlju krijem,
još bih nešto nježno htio da vam kažem.

Laku noć!
Svima laku noć!
Utihnu u travi mraka kosa zore…..
Volio bih danas, kad se veče stiša,
s prozora i mjesec da….
Sjaju plavi, sjaju tako plavi!
U tom plavetnilu tko da mrijeti žali.
Pa što, ako cinikom se pravim
vješajuć o zadak fenjer mali?
Pegazu moj stari, dobri, isluženi,
treba li to meni tvoj lagašan kas?
ja sam došao ko majstor nesmiljeni
da štakore pjesmom slavim, a ne nas.
Moja tikva kosom vedro
šiknu kao rujan vinom.

Želim biti žutim jedrom
U zemlju koju plovimo